Momčilo Đorgović

O SRPSKOM NACIONALNOM KARAKTERU (4)

datum 27.11.2017 13:09 od mdjorgovic, kategorija: AKTUELNI MEMOARI pregledano 48 pregleda, komentari 0 komentara

Zrake iz sadašnjosti: Slobodan Jovanović

Srpski vojnici na Kajmakčalanu

Živi džentlmenski u centru londonske vreve, između Kensigtona i Notting Hilla, sve mu je na dohvatu, od Portobello Roada do Hide Parka i robne kuće Harrods, u srcu je viktorijanskog imperijalnog Londona sa Kensington Palace and Gardens, Victoria Albert Museum, Royal Albert Hall-om.

Vitalan je, živo se kreće, mentalno još uvek briljira, stanuje u solidnom velikom hotelu blještavo bele fasade sa velikim prozorima, prima posetioce i oduševljava ih. Desimiru Tošiću, koji je Jovanovića često posećivao, ostao je utisak da je razgovarao sa najumnijim Srbinom, mada se nije slagao sa njegovim političkim stavovima.

Slobodan Jovanović premerava svoj život u sobi hotela 39b Queen’s Gate Gardens, u mislima se vraća na Balkan koji u svetskim razmerama dobija pozitivnu konotaciju. Na svetsku pozornicu je izašla jedna komunistička zemlja - Jugoslavija, i to vojnim učešćem u prvoj mirotvoračkoj oružanoj misiji Ujedinjenih nacija na Sinaju (UNEF). Dag Hamaršeld dobija Nobelovu nagradu, a jugoslovenski vojnici svetsku slavu - uspešno su i sa drugim kontingentima okončali misiju smirivanja konflikta između Egipta i Izraela. Josip Broz je svetska zvezda, za Zapad nesvrstani komunistički heroj, imao je hrabrosti da se suprotstavi Staljinu i moćnom SSSR-u. U socijalističku Jugoslaviju se ubrizgava znatna finansijska pomoć. On, Slobodan Jovanović, za takvu novu i slavnu Jugoslaviju je - izdajnik.

Baš u to vreme, kako je pokazao dr Miroslav Perišić u studiji "Od Staljina ka Sartru, Formiranje jugoslovenske inteligencije na evropskim univerzitetima 1945 - 1958", Jugoslavija kulturu čini osloncem spoljne politike i povezivanja sa Zapadom. Ulažu se veliki napori da se razbiju stereotipi o "nekulturnom balkanskom narodu" i da Jugoslavija nije samo zemlja hrabrih ratnika. Aktivnosti se usredsređuju na London, jer ono što se pokaže u njemu vidi ceo svet. Za uspehe i strategiju izuzetno je bio zaslužan jugoslovenski ambasador na Temzi Joze Brilej. Ne samo da se angažovao u Engleskoj, nego je i sa velikom energijom ubeđivao i ubedio jugoslovensko komunističko rukovodstvo u značaj "meke moći". Od 1950. do 1963. godine 17.000 stručnjaka i naučnih radnika boravilo je u inostranstvu na raznim stipendijama za specijalizacije, usavršavanja i izrade doktorskih disertacija. Uvoze se hiljade knjiga i časopisa, usvajaju se zapadni standardi i razmenjuju znanja sa Zapadom, odbacuje se socrealizam i razvija se institucija kritike za oslobađanje stvaralaštva i unapređivanje slobodnog mišljenja i izražavanja.

Evropsku afirmaciju doživljavaju umetnici Bata Mihajlović, Petar Lubarda, Marko Čelebonović, Peđa Milosavljević, Miroslav Čangalović, Ivo Andrić. Folklorni ansambli oduševljavaju gde god gostuju, a od 1956. jugoslovenski intelektualci učestvuju na čuvenim susretima Evropskog foruma u Albahu u Tirolu na kojima se raspravlja o budućnosti ujedinjene Evrope kao celine. Na susretima 1957. ceo rad Foruma je bio posvećen kritici marksizma kao teoriji koja ugrožava slobodni svet. Istovremeno se u Jugoslaviji prevode Kafka, DŽojs, Prust, otvaraju se mnoge izložbe evropskih majstora, gostuju strane trupe, između ostalih i Stratford Memorial Teatar Lorensa Olivijea i Vivijen Li, posećuju nas Žan Pol Sartr, Henri Mur, Beket, gostuju Sačmo i Iv Montan. Oko 300 jugoslovenskih ustanova sarađuje sa 650 u zapadnim zemljama.

Beograd se povezuje i sa zemljama Trećeg sveta, podržava njihovu borbu protiv kolonijalizma i pomaže im da se oslobode postkolonijalne traume. Na hiljade studenata iz afričkih i azijskih država dobijaju jugoslovenske stipendije i studiraju na jugoslovenskim univerzitetima. Dr Perišić zaključuje: "Partija demonstrira unutrašnju snagu da menja samu sebe. Ona je inicijator i nosilac promena koje podstiču i donose zaokret koji se iskazuje u načinu mišljenja, a manifestuje kroz moć kritičkog preispitivanja...". Partija je snažno razvijala kulturni obrazac, od zaostalih seljaka je pokušavala da stvori radnike i srednju klasu, borila se protivu nacionalizama, uporno je ponavljala da su oni najveća opasnost za opstanak, da mogu uništiti društvo i državu, što se kasnije, uz akciju samih komunista, i uz podsticaj hitmena velikih sila specijalizovanih za rušenje "crvenih", i - obistinilo.

Svet se menjao, promenio se i Slobodan Jovanović.

U kosmopolitskom gradu suočio se sa istinom nastanka Jugoslavije. Kada se pravila Jovanović je imao 50, kada je 1941. nestala 71, a kada je zauzeo konačan stav o njoj - 88 godina. NJegovo doba pred njim je palo na ispitu. Jovanović mu nije dao ni prelaznu ocenu. U oproštajnoj poruci je priznao da je živeo u svetu pogrešnih izbora, sa ljudima nedoraslim vremenu i događajima. Naravno, uvek su drugi pakao. Izbegao je suočavanje sa sobom. U razgovorima sa Kostom St. Pavlovićem 1944. je naglasio da je: "S našim ljudima teško razgovarati, menjaju mišljenje od danas do sutra", a godinu dana ranije je ustvrdio "Ne samo da su Jugosloveni podeljeni na Srbe, Hrvate i Slovence, ne samo da su Srbi podeljeni na stranke, već se ni radikali međusobno ne slažu, a i međ demokratama postoje razmirice".

Jugoslaviju do 1941. poznavao je do temelja. Svaki osnivački dokument Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Slobodanu Jovanoviću je prošao kroz ruke. O svakom je dao svoje stručno mišljenje. Mnoge je predložio ili napisao sam. U sve političke igre je bio upućen, naročito srpske. U malom, mutnom, ali komplikovanom balkanskom kaleidoskopu poznavao je sve aktere permanentne jugoslovenske krize i sam je bio akter, prilagođavao se interesima tima za koji je igrao, fabrikovao je pravne konstrukcije kojima će se uvezati 13 miliona, uglavnom, ratnim događajima izbezumljenih duša. Terminološki je Hrvate i Slovence odredio kao "austrougarske Jugoslovene". Pridev je tada izazivao prezir. Prezir ga je preplavio i kada je na poslednjem sastanku vlade u otadžbini, na Palama 1941, doživeo perfidnost izdaje vojnog i državnog vrha, njihovo žongliranje sa kapitulacijom i saznao za tajno kukavičko solo-bekstvo kralja u Grčku, bez i jedne reči, bez i jednog adio svojoj vladi, vojsci, narodu. U Londonu je tokom rata bio predsednik vlade bez države u vihoru rojalističko-politikantskih sujeta i ludila. Bavio se do pedesetih godina iluzionizmom oživljavanja njegove Jugoslavije, kada je svaki pokušaj Stejt departmenta i Forin ofisa da se konstituišu usled nesloge "aktera" propadao, čak je i uporni, odani i oduševljeni Kosta St. Pavlović izgubio volju da beleži njihove razgovore, započete još od juna 1941. godine.

Jovanović je u "Jednom prilogu" doveo u pitanje poznati kliše: Mi smo kajmakčalanski pobednici i oslobodioci Hrvata i Slovenaca, tih austrougarskih sužnjeva, a oni su nezahvalni i bestidni separatisti, mada bez nas ne bi postojali, još nas i mrze; Pašić je stvorio Jugoslaviju. Londonska priča je dosta drugačija: Srbi su tada pokazali hroničnu "oskudicu psihološke pronikljivosti". I kao Srbi i kao Jugosloveni nastupali su tako nadmeno, osiono i isključivo, da su svima ogadili Jugoslaviju. Naduveni pobedničkim optimizmom smatrali su da sve znaju i mogu, da imaju kompletno saznanje i prošlosti i budućnosti, da su avangarda na Balkanu, i bili su "ne samo iznenađeni, nego upravo sablažnjeni" kada su Hrvati i Slovenci tražili da se o državnom uređenju raspravlja obazrivo, postepeno i sa strpljenjem, da se saslušaju i njihovi predlozi. Jovanović tu aroganciju i nestrpljenje tumači za njega neospornom činjenicom da su Srbi tada bili "u dobu dinarske psihoze", dakle, plahoviti, pa su pred teškoćama "brzo padali u jarost i hteli da ih naprečac savlađuju jednom navalom iz sve snage".

Ono što nam Jovanović ne govori jeste da su "plahovitost i jarost" bile pojavne strane jedne ostrvljene volje za moć iza koje su stajali već izračunati profiti. Šta ’oće ti Hrvati, bečki konjušari, ruše nam državu na samom početku!? Unutrašnji neprijatelji! Separatisti! Na megdan! Na megdan! Pa šta kome Bog da i sreća junačka! Jovanović tvrdi da se to borbeno raspoloženje širilo "više u javnom mnjenju nego među političarima". Da bi u ovo poverovali, morali bi smo da budemo mnogo naivni, ipak, ne može Slobodan Jovanović Baju i političare, pa i sebe među njima, amnestirati od odgovornosti, jer se javno mnjenje, kao i uvek, loži štampom i drugim tajnim kanalima, a iz centara one iste ostrvljene volje za moć i već izračunatih profita.

Naravno, ujedinjenje se predstavljalo kao veličanstvena simfonija "vekovnih težnji naroda", zagrljaj bratstva, mada mnogi u tim narodima jedva da su znali za postojanje onih drugih. Zajednička država je pravljena tri godine navrat-nanos i zbrda-zdola i odmah je u nju ugrađena prevarna neravnoteža, konflikt, što će je činiti nestabilnom do kraja.

Jugoslavija je stvorena iz straha. Zapad se uplašio revolucije. Oko Sovjetskog Saveza i Nemačke gradio je od Crnog mora do Baltika sanitarni kordon. Pašić i Karađorđevići su radili po nalogu Velikog Kapitala da se uspostavi bedem protiv boljševika i revolucije. Bila je doista - veštačka versajska tvorevina, ne jedina koja će u budućnosti protresti Evropu, konglomerat ljutih i nezadovoljnih naroda, a među njima je i srpski narod, narod kajmakčalanski pobednik, bio obespravljen i marginalizovan. Onih 50.000 imućnih uživalo je u svom bogatom solipsizmu i fiks-narativu. Oni jesu vladali, ali nisu bili narod.

Paradoksalno, i Kraljevinu SHS su stvorili revolucionari, odnosno, kako to Jovanović tvrdi, srpski i hrvatski nacionalisti, a psihološki profil im je izrastao iz njihove "glavne navike da podrivaju i ruše Habzburšku monarhiju". Doduše, sarkastičan je Jovanović, nije to bio neki opasan posao, jer je Monarhija bila sklona padu i već je padala, tako da im i nije bila potrebna velika revolucionarna energija. Ali im nije nedostajao revolucionarni idealizam, zagovarali su "etničko jedinstvo". Parola "etničko jedinstvo" pored toga što je bila nemoguć projekat, bila je i smokvin list i skrivala je suprotstavljene nacionalne i ekonomske interese. Međusobno su se u početku obmanjivali, a kasnije su prešli na otvorenu grubu igru, ucene i ubistva. Nevolja sa revolucionarima jeste što oni, kako je primetio Če Gevara, nikada ne daju ostavku. I gotovo nikada ne napuštaju svoje metode. Zato se u jugoslovenskoj skupštini dimio barut i kresali pištolji, a u revolucionarnoj akciji i sam kralj je pao u Marseju, kao i njegov kolega Ferdinand u Sarajevu.

Kada je Austrougarska počela da se raspada, narodi su krenuli u stvaranja samostalnih nacionalnih država. Balkanske komšije imale su svaki svoj državni plan. U Zagrebu se 1918. formiralo Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba. A Srbija je očekivala da će se proširiti i izaći na more, kako su joj Englezi obećali. Sudarili su se kod Sarajeva i kome će pripasti BiH. U međuvremenu revolt poniženih i uvređenih se pojačao, proširio i produbio sa Oktobarskom revolucijom. Ogromnu teritoriju Nemačke i Austrougarske je preplavila masa frajkora, u Sloveniji i Hrvatskoj su ih nazivali "zeleni kadar" (krili su se po šumama). Revolucionarno gnevni, dobro naoružani, vojni begunci bez komande, bez iluzija, ogorčeni, besni na ceo svet, na poraz, a pre svega na plutokratiju, valjali su se u talasima od Rusije do Francuske. Masovno su početkom dvadesetih formirali fašističke grupacije. SANU je nedavno objavila, urednik je Kosta Čavoški, studiju "Vidovdanski ustav" akademika Aleksandra Fire u kojoj primećuje da je "zeleni kadar predstavljao za buržoaziju Hrvatske i Slovenije onog neprijatelja koji je svojom snagom naterao da se baci u zagrljaj srpske buržoazije i zatraži hitnu pomoć srpske vojske". Činodejstvovali su i Italija i Mađarska sa teritorijalnim pretenzijama.

Ni sa ujedinjenjem te revolucionarne mase se nisu stišale. Zeleni kadar je, piše dalje Fira, "delimično izmenio svoj oblik i transformisao se u potencijalnu oružanu silu seljaštva koja je ponekad provaljivala snagom vulkanskih erupcija". Iz tog grotla izaći će i ustaše i komunisti i haesesovci. U masama su bili i kriminalci, hajduci, razni provokatori koji su terorisali lokalno stanovništvo. Srpska vojska u mnogim krajevima i mestima nije bila prijateljski dočekana, bila je crvena marama u haosu, samo im je još ona trebala, štitila je bogatune, predstavljala državu koja niti je bila njihova, niti su mogli da je pojme. Mnogi Hrvati i Slovenci su je doživljavali kao okupatorsku vojsku i da je okupacija iz Beča zamenjena okupacijom iz Beograda. Eksplodirale su muške fantazije i strahovi - kako sačuvati žene od ovih stranaca, neće li oni od njih napraviti kurve. Srpski vojnici su se kroz balkanske ratove i u Solunu promangupirali, ratnicima je već bilo prešlo u naviku osvajanje tuđih žena. Odium sa vojske prelazio je na domicilne Srbe, produbljavala se latentna nacionalna i verska netrpeljivost. Razlike u veri, u opštoj kulturi, u istorijskim predanjima, u projekcijama budućnosti, zapisao je Jovanović, bile su sve očiglednije. Bio je to, ne samo sudar civilizacija, već i sudar strahova i sudar sanjanih profita.

Zajednička država se nije još ni konstituisala a protiv nje je izbio niz vojnih i seljačkih pobuna: u Mariboru, Varaždinu, Bjelovaru, Zagrebu, Sisku, Mariji Bistrici, Donjoj Stubici, Moslavini... Povodi su slabija ishrana hrvatskih i slovenačkih vojnika u odnosu na srpske, netaktičan odnos srpskih oficira, a seljake je na noge digao zakon koji je propisivao opštu vojnu obavezu i rekviziciju stoke za vojnu komoru. Pobune su ugušene bezobzirno, vojnom silom i u krvi. Kakva je ljubav posle toga mogla da se očekuje prema Beogradu, Srbiji i Srbima? Stranke su sve to iskoristile za beskrupuloznu međusobnu borbu, demagoški potpaljujući stanovništvo. Građanske stranke su napadale komuniste, mada oni nisu bili inicijatori pobuna, ali su i hrvatske stranke jedva dočekale da za sve optuže Beograd i povrate izgubljeno poverenje širokih hrvatskih masa. Na seljački revolt novostvorena država je išla silom centralizma i batinom. Beograd i Srbe je to činilo još omraženijim.

Slovenija i Hrvatska su bile privredno razvijenije od Srbije. Ti "austrougarski robovi i sluge", kako im se podsmevala beogradska bulevarska štampa, mnogo bolje su živeli nego stanovnici nezavisne pijemontske Kraljevine. Srbija je bila i devastirana ratom sa ogromnim ljudskim žrtvama. U novu državu Srbija ulazi sa 70, a Slovenija i Hrvatska sa 960 fabrika. Poljoprivredni posedi u Srbiji su bili usitnjeni, za razliku od Hrvatske gde je bilo velikih gazdinstava sa uslovima za masovnu kapitalističku proizvodnju.

Kako je izgledao glavni grad tog utopijskog Pijemonta u trenutku kada su se sa celog teritorija okupili političari da prave zajedničku državu?

Beograd je pred rat imao 90.000 stanovnika, a u ratu je spao na 48.000. Već 1921. živelo je 112.000, deceniju kasnije 260.000, a pred rat 314.000 stanovnika. Od 1919. do 1922. bila je zavedena rekvizicija stanova. U Beograd su se doseljavali iz Like, Korduna, Bosne, Hercegovine, Stare Srbije. I kao u ranijim doseljavanjima stizala je nekvalifikovana radna snaga, bez struke, na hiljade pečalbara. U policiju, žandarmeriju i stranke na vlasti koje su davale posao i karijeru ulazilo se masovno. Grad je dobijao u masi, ali ne i u veštinama. Raslo je telo, ali ne i mozak. Trčkaralo se od jutra do mraka za bednu napojnicu, posao se gubio brže nego što se dobijao, na sirotinji je živela bezimena armija "gazdarica" i "gazda" i sama na granici bede. Stotine sitnih zanatlija je kuckalo i krparilo, sitni trgovci i piljari su snabdevali njih i mnogobrojno činovništvo. Zagreb, Osijek, Varaždin i LJubljana su bili najznačajniji industrijski centri u Kraljevini. Zlata Vuksanović Macura u studiji "Život na ivici, stanovanje sirotinje u Beogradu 1919 -1941" piše da "uprkos idealizovanim predstavama koje se gaje o međuratnom Beogradu kao gradu impulsivnog uspona čiji je populacioni rast bio praćen arhitektonskim i urbanističkim kvalitetom, stotine fotografija, planova i pisanih dokumenata pokazuju sasvim drugačiju sliku svima onima koji pristaju da je vide - bio je to sirotinjski grad, grad čatrlja i avlijskih zgrada, grad haotične i prostorno neusklađene gradnje, loše infrastrukture i neracionalnog korišćenja otvorenih predela".

U Beogradu i Srbiji između dva rata vladala je izuzetna socijalna i ekonomska nejednakost. U celoj Srbiji pred Drugi svetski rat bilo je oko 50.000 imućnih građana, naspram šest miliona slabostojećih zajedno sa Vojvodinom i Makedonijom. Oko 90 posto Beograđana pripadalo je sirotinji, a 80 posto je živelo ispod linije siromaštva. Vile imućnih Beograđana sa imanjima i po nekoliko hiljada kvadratnih metara podizane su isključivo na Topčiderskom brdu i delom Dedinja. Najprestižnije stambene i poslovne zgrade su dizane u strogom centru uz veliku korupciju, ali tu se nalazila i najveća bruka i sramota grada tzv. Kuzmanovićev prolaz između Kolarčeve i Dečanske ulice. Oko centra i Krunskom ulicom građene su urbane vile, a na Kotežu, Neimaru, Profesorskoj koloniji srednje imućan sloj zidao je solidne jednoporodične zgrade. Svim ostalim objektima ondašnji istraživači su davali imena: udžerice, ćumezi...

Mnogi iz zapadnih krajeva kojima je Beograd blistao u snovima "magičnom svjetlošću pijemonteškog svjetionika na otoku Utopiji kao maksimala južno-slavenskog narodnog i socijalnog spasenja" kada su ga konačno posetili bili su šokirani bedom, nehigijenom i zaostalošću. Hvatali su prvi voz da što pre pobegnu. Kako je takav urbani artefakt, sa takvim nekvalitetnim životom mogao da ovlada i imponuje narodima kojima su Beč i Budim bili uzori carskih gradova? Da li je u takvom artefaktu uopšte bilo moguće da se začne i formira projekat koji bi smisleno objedinio celu zemlju?

Kada danas razni istoričari, ideolozi uzdižu tu državu i društvo i žele kontinuitet trebalo bi ih upitati sa kojim slojem žele kontinuitet? Da li sa milionskim masama siromašnih ili sa 50.000 dobrostojećih? Trebalo bi ih upitati i da li su sigurni da bi se oni sa svojim porodicama našli u ovoj drugoj grupi povlašćenih?

Krleža nam je bio naklonjen, njegov opis Beograda iz 1925. godine neće se dopasti, ali je tačan: Pre 15 godina mirisalo je na abdulhamidovsku ćetenhalvu, sada je grad ćevapčića i jogurta, uprkos karucama a la Daumont, skupocenim limuzinama i "švajcarskim" fasadama hotela, pun još drvenih pekara i arnautskih aščinica, bulevarska štampa je revolverska i nepismena: afere se uzvikuju po ulicama, a ton javnih razgovora kreće se na ivici britve i krvne osvete. Takvi smo, i nikada nas niko neće podjarmiti, ali ni urazumiti... Generali vode zavereničku politiku, a poverljiva veza s jednim generalskim telefonskim brojem znači nekoliko solidnih čaršijskih transakcija ili sitnih ukaza, unosne robe za specijaliste radikalskog ili dvorskog jedinstva. Krade se, kolje se, ubija, a buknu li gdegod agrarni nemiri, prebacuju se baterije i konjaništvo vozovima u zonu nereda i uspostavlja se red ognjem i mačem, u ime Reda, Rada i Zakona.

Jugoslavija je bila kapitalistička zemlja zaostala u razvoju, jedna od najzaostalijih u Evropi. Toliko zaostala da je bila na granici da bude feudalna. Kada se u literaturi o ovoj državi naiđe na izraze "krupna buržoazija", "krupni kapital" to treba uzeti cum grano salis. Jer taj "kapitalizam" nije imao onaj obim, sistem, dinamiku, prodornost zapadnog kapitala, niti industriju, industrijsko radništvo, tržišta koji bi ga činili u pravom smislu modernim kapitalizmom. Bili su u većini bogataši, tajkuni, na korupciji ili monopolu, malo je bilo krupnih preduzetnika koji su svojim poslovima modernizovali i unapređivali celu naciju. Od 1919. do 1941. u Beogradu je u različitim granama i vrstama industrije bilo samo 107 industrijskih preduzeća. I u toj industriji bilo je zaposleno svega 15,7 posto radnika, uključujući i poslodavce i činovnike.

Krupni kapital Zapada je dao prevashodni i urgentni zadatak da se zaustavi revolucija, boljševici, što je kralj Aleksandar poslušao i Obznanom zabranio Komunističku partiju Jugoslavije. Mada je tim aktom grubo narušio samu buržoasku parlamentarnu demokratiju i naneo veliku nepravdu širokim slojevima sopstvenih podanika. Evropa se nije oglasila povodom te uzurpacije. Uprkos tzv. "belom teroru" na izborima 28. novembra 1920. godine za Ustavotvornu skupštinu Kraljevine SHS na kojima su učestvovale 22 stranke, Komunistička partija je dobila dvesta hiljada glasova (58 mandata), Radikali 284 hiljada (91 mandat), Demokratske 320 hiljada (92 mandata), HRSS 230 hiljada (50 mandata), Zemljoradnici 151 hiljadu (39 mandata) i Slovenska ljudska stranka 111 hiljada (27 mandata). Da nije bilo nedozvoljenih agitacija, nepotpunih i netačnih biračkih spiskova, agitacije policijskih i državnih činovnika, falsifikovanja - izborni rezultati bi bili, smatra Aleksandar Fira, drugačiji i vrlo dramatični i za Radikale i za Demokrate koji su zastupali malobrojnu finansijsku buržoaziju i interese velikosrpskih grupa okupljenih oko dvora, te srednje slojeve sitne buržoazije. I jedna i druga stranka su, nasuprot raširenom republikanizmu, bile za monarhističko uređenje i pun centralizam i unitarizam. Ta država je sve do propasti reprodukovala veliku socijalnu nejednakost i sama stvarala buntovne nezadovoljnike i komuniste, a proganjala je i zatvarala i lidere građanskih stranaka.

Od 1918. do 1921. trajao je provizorijum u kojem se dogovaralo o funkcionisanju zajedničke države i donosio ustav. Jovanović priznaje da su Hrvati i Slovenci imali veću političku veštinu, više smisla za političke igre, dok su Srbi bili postojano grubi, direktni, doslovni i bespotrebno nasedali na provokacije. Hrvati su igrali "pasivno", prepuštali Srbima akciju, i uspevali su kao džudo majstori da, koristeći energiju njihovog zaleta, Srbe prebace preko sebe i slože ih na pod. Da bi ostvarili svoje ciljeve, Hrvati su vešto nalazili saveznike, bilo u svetu, bilo kod drugih naroda u zemlji. Srbi su smatrali da sve mogu sami i da im saveznici nisu potrebni. Ponavljaće se isti obrazac i u posleratnom periodu sve do raspada SFRJ. U Habzburškoj monarhiji, objasnio je Jovanović, Hrvati su se politički izveštili, a Srbi su preneli "dosta iskustva iz buna i zavera". Pred političkim veštinama Hrvata "bili su zbunjeni", i pred onim što su Hrvati postavljali kao igru, Srbi su nestrpljivo dolazili do zaključka da zajednički život nije moguć.

U trogodišnjem periodu provizorijuma bili su, akademik Fira otkriva, zloupotrebljeni izvršni organi, Konstituantu je sastavila vlada, a ne narod, i "bezobzirno je forsiran srpski element na račun ostalih nacionalnosti". Kruna, centralizam i zakon o vojsci su nametnuti "nepravnim metodama grubog pritiska", tako da je ustav, sumira Fira, sublimirao političko-pravnu koncepciju srpske buržoazije, odnosno radikalno-demokratske koalicije. Hrvatska republikanska seljačka stranka, iako se na kratko povinovala Vidovdanskom ustavu, ostala je trajno opredeljena za republiku, a ne za monarhiju, i za konfederaciju, a ne za unitarnu državu.

Verovatno je konfederacija bez krune i jeste bila najbolje političko rešenje, ukoliko bi uspeli da se dogovore oko granica i oko Bosne i Hercegovine. Možda bi bili izbegnuti kasniji međunacionalni sukobi, genocidi i progoni. U londonskim reminiscencijama i Slobodan Jovanović zaključuje da bi Srbi bolje sačuvali nacionalne interese da nisu ulazili u unitarnu Jugoslaviju, u kojoj su, po njemu, zapravo izvršili "nacionalnu demobilizaciju", a 1939. bili nadigrani stvaranjem Hrvatske banovine. Kako objasniti, međutim, da su bili nadigrani i nedavnih devedesetih? Odgovor daje Slobodan Jovanović. Posle komunizma, preporučivao je Jovanović, Srbi nikako više ne bi smeli da prihvate diktaturu nijednog čoveka, niti jedne stranke. Diktatura umrtvljuje lične energije, tako postignuta nacionalna disciplina ne traje dugo.

I poslednja poruka Slobodana Jovanovića sa ivice groba jeste: "Disciplina iz slobodnog uverenja, koja postaje stalni sastojak nacionalnog karaktera, može biti plod samo celog jednog vaspitnog sistema. Uspeh nas Srba u utakmici s drugim nacijama Jugoslavije ne zavisi samo od naše nacionalne discipline, već i od stepena naše kulture. Kulturi se mora posvetiti naročita pažnja."

Dakle, ili kultura ili će nas nadigravati, i pitanje je da li ćemo, i kako, opstati u svetu vrlo brzih promena i sve snažnijih i ekspanzivnijih nacija.

Tagovi: Slobodan Jovanović, Momčilo Đorgović

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net