Momčilo Đorgović

O SRPSKOM NACIONALNOM KARAKTERU (2)

datum 27.11.2017 13:35 od mdjorgovic, kategorija: AKTUELNI MEMOARI pregledano 40 pregleda, komentari 0 komentara

Zrake iz sadašnjosti -Slobodan Jovanović

Slobodan Jovanović na karikaturi Pjera Križanića

Senka zavisti je pokrivala svaki pokušaj ambicioznih sa snagom i pameću da stvore nešto vredno, istinito i novo - tužno je iskustvo Slobodana Jovanovića dok je živeo među Srbima.

Rđave osobine Srba, napisao je u "Jednom prilogu za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera", izbile su u "mrskoj zloći i zavisti" i u divljoj partijskoj borbi koja je otuda proisticala.

I Slobodan Jovanović i Bogdan Popović maštali su u haosu Pašićeve Jugoslavije da Srbe iz svog vidokruga pretvore u engleske džentlmene. Dirljive nade. Uzaludne nade. Sudbina je Jovanoviću bila naklonjena. Uspeo je da se spasi i pobegne i od fašizma i od komunizma, i to u postojbinu priželjkivane ikone, blistavog džentlmena. Ne zna se zašto je izbegavao da sretne najvećeg džentlmena tog vremena, Čerčila, mada je, kako tvrdi Kosta St. Pavlović, mogao, ali, eto, nije hteo. Susret je prepustio ne-džentlmenu Josipu Brozu. Da li je hteo da bude veći džentlmen i od najvećeg engleskog džentlmena?

I Bogdan i Slobodan smatrali su da Srbi imaju mnogo da nauče od Engleza, pre svega da se karakter mora vaspitavati. Hvalili su srpsku dinamičnost, srdačnost i kult junačkih vrlina, ali utoliko pre bi sve te osobine dobile na još većoj vrednosti ukoliko bi junaci prihvatili "pristojno ponašanje" i "lepo vaspitanje". Razularenu "plahovitost" trebalo bi da civilizuju engleske savršene sposobnosti "samoposmatranja i samosavlađivanja". To je jedini put, smatrao je Jovanović, za "oblagorođavanje" Dinaraca.

Engleska je bila etalon prema kojem se Srbija ravnala. Majske ubice iz 1903. upoređivale su svoj kriminal sa Francuskom i Engleskom (ne industrijskom) revolucijom. Kada su obnarodovali parlamentarizam, tvrdili su da su uveli engleski parlamentarizam. Ništa nije, međutim, bila engleska demokratija u odnosu na srpsku. Pašić, majstor za masovno podsticanje zavisti, a na, kako je opisao Jovanović, "polumutav način", ubeđivao je javnost da je Srbija po slobodama nadmašila Englesku. Priznavao je Engleskoj, i "ostalim starim evropskim državama", napredak u kulturi, proizvodnji, obrazovanju i nauci, ali je to bilo manje vredno od političkih sloboda koje je, navodno, imala "mlada" srpska država. Kuražno se stalo rame uz rame sa najvećom industrijskom, kolonijalnom silom, koja je trista godina i vladala i napravila moderan sveta.

Elita zaostale i skrajnute balkanske države uzore nije tražila u Rusiji, mada se proglašavala njenom "sestrom", već na Zapadu, ni manje ni više nego u izrazito preduzetničkoj naciji, u "radionici sveta". Štaviše, ako se uopšte ozbiljno mogu uzeti Pašićeve reči, mogla se i takmičiti sa njom. Nesumnjivo se imala velika ambicija, ali kada ambicija nema snagu, i mogućnost da se ostvari, zahvata je, primetio je Jovanović - zavist. Pa tako i poređenja sa najnaprednijom imperijom mogu se razumeti kao potuljena zavist. Jer, izjednačiti se sa njom da bi se dobio osećaj superiornosti jeste njeno minimiziranje i nepoštovanje. Jovanović i Popović su, naprotiv, želeli da Srbi kod Engleza odu u školu. Ono što su oni, međutim, znali o engleskom karakteru zasnivalo se na proučavanjima i iskustvima do pedesetih godina dvadesetog veka. Današnji komentari društvenih antropologa, na primer Kejt Foks (Njatching the English - the Hidden Rules of English Behaviour) o kvalitetima Engleza u vreme globalizacije, masovnog društva, mobilnih telefona, huliganizma, alkoholizma, navijača, upotpunjuju ili osvežavaju stereotip o engleskom nacionalnom karakteru koji su Popović i Jovanović imali pred očima. Kao i Englezi, i Srbi se menjaju.

Zavist je antipodna svim vrlinama, prezrena u svim vremenima i negirana moralnim vrednostima svih naroda. Hrišćanstvo je ubraja u sedam smrtnih grehova, hinduizam je smatra razornom emocijom koja izbacuje duh iz ravnoteže i vodi u bedu, islam je označava kao nečistoću srca koja oko sebe uništava dobra dela, budizam kao nemogućnost da se podnese izuzetnost drugih. U evropskom slikarstvu je predstavljena kao živi leš iz čijih usta i ruku palacaju zmije, sa ostrvljenim besnim psom pored sebe ili sa psećom umesto ljudskom glavom. O kakvoj se mračnoj emociji radi govori i ime koje su joj dali Latini - invidia, zaslepljenje do obnevidelosti. Zavist je neizbežno, zaključio je Jovanović, "izazivala lične sukobe, jalovo rasipanje snage i samo je još više smetala složnom radu, za koji ni inače nije u nas bilo mnogo sklonosti".

Zavist ne čini samo obuzetu osobu nesrećnom, ona je poput radioaktivnog zračenja širi oko sebe i želi da i drugi budu nesrećni. Za britanskog filozofa Bertranda Rasela pored ove negativne strane, zavist bi mogla biti i snaga koja gura prema promenama i dovodi do uspostavljanja pravednijeg društvenog sistema. Ipak, zavist se ne nalazi na tablici poželjnih karakternih osobina Engleza, umesto nje su velikodušnost i društvenost.

Zavist su iz javnog života Englezi proterali institucijama i zakonima. Njima se podjednako povinuju i engleski džentlmen i engleski "mali čovek". Najpoznatiji primer koji je začudio sve Srbe u Londonu pa i Slobodana Jovanovića bio je kada Englezi posle rata nisu ponovo birali Čerčila za premijera, mada je bio spasilac i Engleske i Evrope. Jovanović je zaključio da su ga Englezi "odbacili". Međutim, nisu, i taj izraz otkriva Jovanovićev refleks na srpsko reagovanje kada se neko skida sa trona vlasti. Englezi jesu bili Čerčilu zahvalni, dobio je priznanje, ali to što je uradio, smatrali su, bila je njegova engleska dužnost, čuvena Duty. Malo im je i dosađivao primedbama da su lenji i da im treba vođa. Jeste bio i ostao veliki engleski džentlmen, ali su ga podsetili da u Engleskoj živi i mali engleski čovek. Svako ima i mora da zna svoje mesto, i da pritom bude slobodan i da uživa u samopoštovanju i da bude poštovan.

Zavist u Engleskoj nije ugrozila ni demokratiju, ni parlamentarizam. U Srbiji je, međutim, demokratija bila maska za slobodnu igru divlje sebičnosti i zavisti. Slobodan Jovanović sažima epohu od 1903. do 1941. i sudi da je "naš individualizam" blokirao parlamentarizam, sve se pretvaralo u ličnu prepirku, umesto kompromisa više se volela kavga "iz koje su obe strane izlazile nagrđene i oštećene". Dubravka Stojanović u knjizi "Srbija i demokratija 1903-1914" navodi da su naprednjaci posle prevrata tvrdili da je Srbijom zavladala laž, jer se prikrivalo da je društvo suštinski bolesno. Bolest je bila u samoj srži uspostavljenog poretka i radikalskog shvatanja politike - rastakalo se društvo, poništavala se jasna granica između onoga što se može i što se ne može, između onoga što jeste i onoga što nije pravo, onoga što jeste država i što ona nije.

Bilo je vrlo teških reči, pa se Srbija nazivala "izmet-državom", da je ona "nešto što se nigde na svetu ne može da nađe". Argumenti su bili sledeći:"Vlada nikakva; partije rastrojene, razbijene; strasti raspaljene; borba neobuzdana, divljačka; svaka ličnost izložena posvednevno najsurovijim atentatima, a svi elementi nereda utrkuju se svom snagom pare u propovedanju raznih apsurduma". Dimitrije Tucović je pred ratove, Balkanske i Prvi svetski, opominjao da je država potonula u korupcionašku močvaru. Pašićeva vlast je optuživana za surove obračune sa političkim protivnicima, naročito je slučaj ubistva dva Novakovića (nisu bili u srodstvu) u zatvoru potresao Srbiju od 1907. do 1911. godine.

Milan Novaković je bio kapetan, politički protivnik novog režima i imao je udruženje "Društvo za legalno rešenje zavereničkog pitanja", smatra se pretečom nevladinih organizacija u Srbiji. Sa dolaskom Pašića na vlast udruženje je zabranjeno, uništena mu je štamparija, a Novaković je uhapšen pod optužbom da je u sopstvenoj štampariji ukrao štamparske matrice. Pred očima Pašićevog ministra unutrašnjih poslova Nastasa Petrovića i po njegovoj naredbi žandari su ubili dva Novakovića, u državnom zatvoru, u centru Beograda, na današnjem Studentskom trgu. Policija je u javnost pustila priču da su se oni pobili u međusobnom puškaranju. Zvanična istraga je tu priču opovrgla. Pokrenuta je skupštinska rasprava, slučaj je predat sudu, a ministar je ostao u fotelji. Četiri godine kasnije sud je utvrdio krivicu Nastasa Petrovića, usledila je jedna od najdramatičnijih rasprava u istoriji srpskog parlamentarizma, a da radikalska većina nije prihvatila da se podigne optužnica protiv ministra čiju je odgovornost sud dokazao i presudio. Pašić i njegova vlada nisu podneli ostavku i time, zaključuje Dubravka Stojanović, dokazali da ideja zakonitosti u konkurenciji sa idejom revolucije, koje su zaverenici bili simbol, još nije bila odnela prevagu. Na dinastiju i poredak se bilo nasrnulo iz ličnog i političkog ćara, iz čiste zavisti.

Dok pišem ove redove mota mi se po glavi rečenica Vinstona Čerčila:"Što dalje gledate u prošlost, to više zadirete u budućnost".

Kako su, po Slobodanu Jovanoviću, nastale te prve naše "demokratske", "narodne", "parlamentarne" stranke? U početku stvaranja, sećao se Jovanović, "stranke su ličile na neku vrstu duhovnog srodstva kao kumstvo ili pobratimstvo". To "duhovno" bilo je toliko "familijarno" da su svi oni koji nisu "srodnici" bili neprijatelji. Neodoljivo nas ovo podseća na stvaranje kumovskih, kolegijalnih, rođačkih, porodičnih stranaka od devedesetih prošlog veka do danas. Srbijanci se nisu, tvrdio je Jovanović, mogli u javnim poslovima osloboditi pristrasnosti prema rođacima i prijateljima: "Osećanje dužnosti prema licima iz njihovog privatnoga kruga pretezalo je nad osećanjem dužnosti prema opštoj zajednici". Podseća li nas i ovo neodoljivo na zemljačke, rođačke, regionalne veze zapošljavanja i avanzovanja? Englezi, međutim, javnu ličnost potpuno odvajaju od privatne, pa su "u vršenju javne službe bezlični i neumitni gotovo do bezdušnosti". Našoj "plahovitoj naravi" Jovanović suprotstavlja englesku pitomu narav koja u društvo uvodi fair play. Za onoga koga voli, tvrdi Jovanović, Srbin je u stanju učiniti više od Engleza, ali Englez je u stanju učiniti i za onoga koga ne voli, jer Srbin čini dobro iz ljubavi, Englez iz osećanja dužnosti.

Englezi ne znaju ni za sevap ("božija" nagrada), ni za hatar (pristrasnost), niti za inat (kapric, tvrdoglavost). Jovanović je saglasan da su te tri turske reči "izvitoperile ceo naš javni život". Da li se tu radilo o samo tri turske reči ili o dubljim mentalnim strukturama? Nije slučajno Jovanović stavio akcenat na njih, jer su, recimo Englezi, pokušavali da svom poreklu, svojoj rasi, uđu u trag ne samo preko fizičkog izgleda, karakternih crta, nego i preko reči koje su im najčešće u upotrebi. Ni do danas se nisu odlučili šta čini "Englishness" i "Britishness", i šta u njima preteže, da li vode poreklo od Tevtonaca, Kelta, Normana, Anglosaksonaca, ko je koga osvajao, ko je s kim spavao, vodio ljubav i kako su se mešali geni? Jovanović se u traženju srpskog porekla zaustavio kod Dinaraca, oni su naš pranarod, ali nije istraživao pod kojim su sve vekovnim osvajačima bili ili sa kojim su sve drugim narodima po rubovima živeli. Ali bila je tu crkva kao ekskluzivni proizvođač nacije, izjednačena sa nacijom, pa se kroz veliku i svetu tajnu krštenja novorođeni, ko god da ga je napravio, dovodio do barjaka vere i nacije, jedino prave i jedino naše.

U trenutku obnavljanja države u 19. veku, suočava nas Jovanović sa gorkom istinom, Srbi nisu imali nikakve zaostale obrasce od svoje srednjovekovne države, Turci su je bili potpuno razorili. U modernom dobu kolonijalnih i industrijskih carstava i masovnog društva osvanuli su u organizacijama nižeg stupnja - plemenskim, seoskim, porodičnim. Odgovor na izazov bio je hod raka - nazad! Nepoverenje prema stranim obrascima bilo je toliko, da su ideolozi, političari, "vođe", pre svega Svetozar Marković i Nikola Pašić, insistirali na održavanju "primitivnih i krvnih zajednica". Slobodan Jovanović je, međutim, svakako bio saglasan sa stavom britanskog političara Artura Balfura, s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, da je "savršeno nemoguće da se klanovskim ili plemenskim sistemom, bilo ekonomijom ili kojim drugim načinom, dostigne viši stepen civilizacije".

Neobuzdani kovitlac ličnog ćara i zavisti rušio je institucije, red i zakon u samom trenutku njihovog nastajanja. Na civilizaciju se u Srbiji krenulo bunama, zaverama i atentatima. To su bili, kaže Jovanović, isključivo naši, autohtoni obrasci; "plahovita narav" nije nam bila nametnuta sa strane. Bune, zavere, atentati su vrlo lako mobilisali društvenost Srba. Olako, brzo, sa mnogo većom energijom, nego za konstruktivne inicijative ili humanitarne misije. Nemojmo imati iluzije da su komunisti morali mnogo da se trude da posle rata pokrenu ovu "plahovitu narav" na obračune i represiju, jer njoj, urođenoj i spontanoj, nije bilo teško da bude i samoinicijativna.

U osnovi zavisti nije samo želja, tvrde psiholozi, već i gotovo besomučan osećaj unutrašnje praznine, slično pumpi srca kada usisava vazduh. U vreme kada su se uspostavljale institucije, opskurne i samozvane "narodne" vođe su podsticale "plahovitu narav" da se suprotstavi i uništava. Tadašnja populacija Srbije bila je pretežno mlada, gotovo adolescenti su osnivali stranke. Njihova srca su u siromaštvu radila na prazno, usisavala vazduh. Ulaskom u politiku, u "borbu za narodna prava", kako se demagoški predstavljalo, dobijali su oreol "narodnih junaka" iz narodnih junačkih pesama koje je Vuk sabrao, dobijala je njihova ličnost i na značaju i u težini, a prema zapisima ondašnjih memoarista, bogatili su se preko noći, grabili sve što su javno napadali i mrzeli, a podsvesno žarko želeli. Taj politički i kulturni nihilizam pretvarao je red i zakon, lepo i moderno, u nešto čega se trebalo nemilosrdno osloboditi jer je "protivu naroda", u nešto što se sa gnušanjem moralo odbaciti da bi se bio "naš" i "slobodan". Uvek je mladima bilo lako manipulisati i u njima izazvati "revolucionarno vrenje", a agenture velikih sila spretno su se ubacivale. Pavle Paja Radovanović, jedan od osnivača Radikalne stranke, u memoarima opisuje mnogobrojne prijateljske susrete i istomišljeničko druženje sa ruskim agentima, a primećivao je i da su ruske diplomate posećivale danju i noću Pašića kod kuće.

Najbolji primer destruktivnog juriša zavisti na civilizaciju jeste tzv. Timočka buna iz 1883. godine. Sam Jovanović je taj događaj plastično i svestrano opisao. Kralj Milan 1883. udara temelje redovnoj vojsci, zavodi opštu vojnu obavezu. Vojska se obučava u kasarnama, a predvodi je stručni oficirski kadar. Ukida neobučenu, nedisciplinovanu, predvođenu seoskim starešinama "narodnu vojsku". Naredio je razoružavanje i zamenu zastarelih pušaka novim, s tim i da svaka bude registrovana. Uticajni akademik, legendarni sarajevski atentator Vasa Čubrilović u svojim istorijskim studijama je radikalskim vođama dao potpuno za pravo što su pobunili crnogorske naseljenike na Timoku: "Oslanjajući se na redovnu vojsku i policiju, vladalac je u Srbiji mogao sa još više uspeha da vodi borbu protiv demokratskih težnji narodnih masa". Iza tih "demokratskih težnji" bio je prepredeni račundžija Pašić.

Norbert Elijas u svom delu "Proces civilizacije" analizirao je političke i ekonomske prinude, koje ratničko društvo prevode u civilizovano, odnosno kako se potiskivanjem spontanih impulsa proširuje misaono polje i uvodi samokontrola, gradi superego, Nad-Ja. Već je knez Miloš urbanističkim planovima počeo da civilizuje srpska naselja. U društvu ratnika, u naturalnoj privredi, primećuje Elijas, postoje samo džombasti, rđavo nasuti putevi, izlokani kišama i nepogodama. Bitan korak u procesu civilizacije, zaključio je Elijas, jeste stvaranje monopola nad nasiljem i oružjem, što je upravo kralj Milan i bio poduzeo. Razoružavanjem svih širi se opšta sigurnost, nasilje se zatvara u kasarne, građani se oslobađaju straha, uklanja se neposredna blizina opasnosti od nepredvidljive upotrebe oružja pod promenljivim dejstvom afekata, od razuzdanog veselja do iznenadnog pada mraka na oči iz bilo kojih razloga. Elijas piše:"Monopolizacija nasilja stvara u pacifikovanim prostorima jedan drugi tip vladanja sobom ili samoprinude... Pojedinac se pritiska da preoblikuje čitavu svoju nagonsku i afektivnu ekonomiju u pravcu postojanijeg, stabilnijeg i ravnomernijeg regulisanja nagona i afekata u svim oblastima ponašanja".

I Slobodan Jovanović bi se složio sa ovakvom opservacijom. Ali, Pašiću nije bio potreban civilizovani i pacifikovani pojedinac, već rušitelj koji bi omogućio zadovoljavanje zavisti, njegove i drugova, koji bi bio "jarac" za prodor kroz kapije države i otvorio put volji za moć. Protiv napretka naroda radio je Pašić, a ne Milan. Istorijom se, međutim, ruši civilizacija i danas, kada se u udžbenicima daje pozitivna, "demokratska", konotacija Timočkoj buni.

Da li su, međutim, ti divlji nagoni, destruktivne emocije, ti "poluintelektualci i diplomirani primitivci bez skrupula", bili one "kandže i čeljusti" kojima priroda oprema vrstu u takmičenju za opstankom, prilagođavanjem i produženjem vrste? Nedavna istraživanja sociodarvinista su otkrila da se izazivanjem zavisti menjaju kognitivne funkcije, podstiču mentalna istrajnost i memorija. U iscrpnom istraživanju o engleskom nacionalnom karakteru (The English national character - The history of an idea from Edmund Burke to Tony Blair) Piter Mendler daje prostor britanskim sociodarvinistima koji su ustanovili da Anglosaksonci pripadaju pobedničkim rasama, jer su bez obzira na povoljne ili nepovoljne biološke uslove prilagođavanja, razvili "najbolji etički sistem" i tako obezbedili ne samo opstanak na Ostrvu, već i uspešno širenje po celoj planeti. Taj "najbolji etički sistem" jeste kombinacija slobodne igre za razvoj individualnosti sa religijskom i etičkom predanošću interesima zajednice. Do vrhunskih postignuća se doseglo zahvaljujući etičkoj državi, poštovanju institucija i zakona, ekonomskom rastu, političkoj stabilnosti i korporativnoj svesti.

Englezi jesu individualci, ali, tvrdi se, sa izvanredno razvijenim osećajem za društvene interese. Poput kuglice žive mogu se za tren razdvojiti u mnogobrojne kotrljajuće čestice da bi se brzo ponovo udružili u jedno. To je njihovo "unity in diversity", jedinstvo u različitosti. A vrlo poznati britanski državnik u Jovanovićevo vreme između dva rata, Stenli Boldvin, naglašavao je u svojoj klasifikaciji nacionalnog karaktera, da je za Engleze sloboda - "organizovana sloboda" (ordered freedom), dakle ograničena zakonom i moralom. Boldvin je inače bio tri puta premijer pod tri različita kralja, a pored ordered freedom, smatrao je da engleski narod karakterišu zdrav razum, dobra i pitoma narav (good temper) i napredak. Obrazovanje i knonj-honj, te društvene reforme doveli su Ostrvljane do Padž Britannica. Po Arnoldu Tojnbiju industrijska revolucija bila je moguća samo zahvaljujući britanskoj političkoj kulturi osetljivoj za promene i okrenutoj prema ključnoj ideji prosvetiteljstva iz osamnaestog veka - ideji napretka.

Država bez etike, bez poštovanja institucija, i društvo bez morala i bez obrazovanja neminovno propadaju - zaključak je sociodarvinista. Opservirajući srpsku elitu, Jovanović je istakao da su u njoj preovladavali "poluintelektualci". Priznao im je da imaju "sirove snage napretek", ali da su u moralnom i kulturnom pogledu primitivci. Jovanović ih udara direktno u glavu i tvrdi da oni "uopšte duhovne vrednosti ne razumeju, niti cene". Toliko su intelektualno i moralno zakržljali da ih ni školski sistem ne može podstaći na "duhovno samorazvijanje" i da kao pravi palanački laktaši-skorojevići žive nasumce i cene da je uspeh u životu - uspeh u čaršiji, sasvim materijalistički, gotovo animalno. Dakle, vrlo su opasna sorta za opstanak nacije i države.

(Nastavlja se)

Tagovi: Slobodan Jovanović, Momčilo Đorgović

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net