Momčilo Đorgović na Facebook

Serijal memoara za dnevni list Danas, 
Zrake iz sadašnjosti 

Slavka Ranković - Ženska strana Brionskog plenuma

datum 27.04.2013 10:10 od mdjorgovic, kategorija: Aktuelni memoari pregledano 845 pregleda, komentari 0 komentara

Podrazumeva se da je istorija (imenica ženskog roda) prevashodno muška stvar, a u Srbiji je dugo bila i muška nauka. Muškarci su je pravili, muškarci su je i proučavali. Pošto je ekskluzivno polje patrijarhalnosti, žene su zazirale od istorije. Uglavnom se smatralo da je žena biće prirode, a muškarac biće istorije. Sofoklova tragedija Antigona najbolje je ilustrovala tu podeljenost krvavog i zakonima prožetog imperijalnog sveta muškaraca od ženskog porodičnog sveta intime i ljubavi.

Javna sloga i tajna surevnjivost: Pepca Kardelj, Zdenka Kidrič, Vida Tomšič (levo), i Slavka Ranković (desno)

U Drugom svetskom ratu žene Balkana su kroz partizanski pokret hrupile na istorijsku pozornicu.

Iznenada su patrijarhalno pokorne seljanke u borbi protiv fašista stale rame uz rame sa muškarcima. Onoliko koliko je meni poznato u kvinslinškim pokretima gotovo da ih nije i bilo. Za kratko vreme menjali su se odnos polova, društveni položaj, ideje i shvatanja. Iz rata su „drugarice“ izlazile kao funkcionerke, oficirke i liderke. Nosile su oružje i pucale iz njega, komandovale, čvrsto se držale ukoliko bi pale u ruke neprijatelju, a posle rata izgrađivale i sebe i zemlju. Danas se na emancipatorsku snagu tih „drugarica“ zaboravlja, neke druge drugarice su u modi. Koliko se sa onima razvijala jedna prosvetiteljska i humanistička dimenzija zaostalih balkanskih društava, toliko danas dominantan tip „riba i ribetina“ kroz estradu, tabloide i bedu rijaliti programa efektno razara sve plemenite vrednosti.

Memoarska knjiga profesorke dr Ladislave Slavke Ranković pod naslovom Život uz Leku objavljena je u Beogradu 1998. godine

Memoarska knjiga profesorke dr Ladislave Slavke Ranković pod naslovom Život uz Leku objavljena je u Beogradu 1998. godine

Samo jedna među mnogim „drugaricama“ posle rata bila je Ladislava Becele iz sela Zagrad kod Novog Mesta, Slovenija. Sa 25 godina iz rata je, u kome su joj poginuli roditelji, brat i sestra, izašla sa činom majora i mnogim ordenima. I bez obzira što se udala za čuvenog Aleksandra Rankovića i postala Slavka Ranković, pa je mogla da živi i na statusu svog supruga, ona je doktorirala i postala profesorka na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, sa mnogim stručnim radovima. Ta njena karijera osvetljava svetlim bojama i Aleksandra Rankovića, da nije bio mračnjak, patrijahalni dogmata koji ženu drži u zapećku, već čovek modernih i liberalnih shvatanja. Pristalica sam teorije da je bitan kriterijum za civilizovanost, odnosno varvarstvo, bilo pojedinca ili društva – odnos prema ženi i prirodi.

Kada je krenulo gaženje Aleksandra Rankovića posle Brionskog plenuma, niko se nije setio da pita kako je on mogao biti „srpski šovinista“ (tako ga je nazvao Petar Stambolić), kada je ljubav njegovog života bila Slovenka, Ladislava Becele? I sa njom ima sina koji je pola Slovenac, pola Srbin! Ali u tim kampanjama inače je veći deo mozga zatamnjen. Hana Arent je u delu „Izvori totalitarizma“ istakla da je cilj totalitarne indoktrinacije uništavanje sposobnosti razmišljanja.

Jovanka, Slavka, Pepca bile su boginje na vrhu Olimpa, mogle su da vedre i da oblače, a bile su i u međusobnom složenom odnosu. Pepca je bila mnogo starija od njih, a one su bile mnogo lepše od nje. Slavkin muž je bio mnogo mlađi od Jovankinog i Pepcinog. Slavka, gotovo manekenske figure, nije imala problema sa kilogramima, a parisku modu je savršeno i graciozno nosila. Bila je stvorena za „haute couture“, i u međunarodnim posetama blistala je izgledom i elegancijom

Profesorka dr Ladislava Slavka Ranković objavila je svoja sećanja pod naslovom Život uz Leku 1998, u Beogradu. Može se neko pitati zašto se već i u drugom tekstu u ovoj seriji vraćam na sudbinu Aleksandra Rankovića, zašto se ponavljam, imam li neke posebne interese za to, da li sam njegov istomišljenik ili protivnik nekih drugih koji su se njemu suprotstavili, da li želim povratak prošlog?

Ništa od toga. Jedino me motiviše angažman protiv totalitarizma, protiv sile i represije koje uništavaju život, kulturu, civilizaciju, individualnost, društvo. Ranković je bio žrtva. Naravno da je mogao biti smenjen, i to je legitimno, ali čemu doživotni progon i represija nad njim i njegovom porodicom!? Nasilje totalitarizma nije samo komunistička praksa. Uvek je moguće u siromašnim i nerazvijenim društvima kakvo je naše. Obožavanje Jednog i padanje u prašinu pred Jednom Idejom, neminovno, kao što je poznato, proizvodi nasilje prema svima koji tako ne misle, pa ih instantno pretvara u neprijatelje koje treba uništiti – ne zna se koji je način gori: da li egzekucija ili uništavanje ličnosti. Tada u društvu stupa na scenu, kako Hana Arent tvrdi, radikalno zlo.

Radikalno zlo uništava pojedince, prvo im oduzima građanska prava, zatim ih uništava moralno insistirajući na raspadu veza sa onima koji bi se sa njima solidarisali (znači razbijanje porodice), i na kraju se briše svaka individualnost, progonjeni se dehumanizuje i pretvara u političku psovku, u ništa (što se Rankoviću i dogodilo).

Destruktivnom hodu totalitarnosti odolela je Ladislava Slavka Ranković i to u trenutku kada su se država, partija, mediji svom silinom i danonoćno, godinama, fokusirali u naporu da istope „neprijatelja broj jedan“, njenog supruga Leku. Iako sama podvrgnuta šikaniranju i pretnjama, čvrsto je stajala uz svoju porodicu ne dozvoljavajući da je dojučerašnji drugovi i kumovi razbiju. Bodrila je sinove, osmišljavala dalji život svom suprugu, ne dozvoljavajući da ga potpuno osame i tako ubiju. I kada se pogleda sa ove daljine, taj njen napor je čudesan, hrabrost i energija da izdrži tu centrifugu su za divljenje. Talasi Brionskog jednoumlja odbili su se od njenog doma kao od stene. Onako kako je mogla, ženski, kao supruga, kao majka, bestijalnoj represiji muškaraca, drugova i kumova, rekla je ne. I pobedila ih je. Sistem i naganjaci u njemu otišli su dođavola, izobličili se, mnogi su u svom služenju postali ljudsko smeće, a ona je dostojanstveno i uglavnom srećno sa svojom porodicom proživela svoj život. Već samo posle nekoliko godina od Brionskog plenuma Tito će postati osamljeni starac u bezdušnim manipulativnim rukama satrapa, bez porodice i drugova. I uopšte neće biti lično srećan.

Kada je krenulo gaženje Aleksandra Rankovića posle Brionskog plenuma, niko se nije setio da pita kako je on mogao biti „srpski šovinista“ (tako ga je nazvao Petar Stambolić), kada je ljubav njegovog života bila Slovenka, Ladislava Becele?

Knjiga Ladislave Slavke Ranković je i krajnji, sublimirani napor da se sa Rankovića i njene porodice skine nepravda i politička kletva, da se budućim generacijama saopšti istina. Ta knjiga ima trajnu aktuelnost i podstiče da se odupremo silama mraka i zla. Policija je vrbovala prijatelje, rođake. Njihovi prijatelji, visoki rukovodioci, na primer Srđan Prica i Avdo Humo dobijali su zadatak i realizovali ga da teško optužuju Rankovića u Skupštini i drugim visokim forumima. Novinari su bili bezdušni i cinični, poslušna transmisija policije i centara moći. Uprkos tome što je u to vreme Jugoslaviju preplavila literatura o staljinizmu i „gulazima“, niko od novinara nije pokušavao da uspostavi vezu sa žrtvama brionskog montiranog procesa. Dr Radmila Stojanović, profesorka Ekonomskog fakulteta i Slavkina prijateljica, pokreće postupak isključenja Slavke Ranković iz Partije zbog moralno-političke nepodobnosti. Zloglasna Sofija Mišić iz Gradskog komiteta Beograda javno zamera Slavki „druženje sa Rankovićem“. Zamislite, govorila je, pa ona je svaki dan u društvu sa Aleksandrom Rankovićem. Progonu se suprotstavljaju profesori, braća Ćobeljić, naročito dr Nikola Čobeljić, koji javno ukazuje na neakademsko ponašanje i pritiske dr Radmile Stojanović. Ništa nije vredelo, profesorka dr Ladislava Slavka Ranković je isterana sa Ekonomskog fakulteta i oduzeto joj je pravo da uopšte radi kao profesor Univerziteta.

Da li je postojala ženska strana Brionskog plenuma?

Bilo mi je jasno, i ne samo meni, zašto se na mene tako žestoko udara, ali bilo mi je daleko i od srca i od pameti da razorim jednu čestitu porodicu.

Ladislava Slavka Ranković

Da li je među mnogim uzrocima i sama Ladislava Slavka Ranković bila podsticaj za obračun 1. jula 1966. na divnom severnojadranskom arhipelagu koji će potpuno promeniti naše balkanske sudbine? Na Brionskom, ili Četvrtom, plenumu nije se vodila nikakva akademska ili državna rasprava. Bio je to organizovani napad, koji je razradio Tito, na „čoveka broj dva“ u dotadašnjoj državno-partijskoj hijerarhiji, i na Svetislava Stefanovića Ćeću, visoko rangiranog funkcionera u službi bezbednosti.

Kasnije je, radi lakšeg obračuna, Ranković predstavljan kao srpski policajac, mada u trenutku kada se smenjuje, on poslove bezbednosti zemlje ne obavlja deset godina, već je državnik, potpredsednik države, u intenzivnim međunarodnim vizitama. Funkcioneri koji su ih napadali nisu bili neki veliki političari. Tito je dao priliku da se dokažu gorljivi mladi karijeristi (poput Krste Crvenkovskog) i poslušni partijski aktivisti. Slavka Ranković ih je izbrojala: u napadima su učestvovali trinaestorica Srba, pet Crnogoraca, tri Hrvata, dva Slovenca i dva Makedonca. Sa jednim vodom ratobornih Srbo-Crnogoraca Tito je napravio proboj i otvorio polje za političke promene koje će dovesti kako je to Dejan Jović zaključio do „samoubistva jugoslovenske države“.

Sredinom šezdesetih Josip Broz ima 76, a Ranković 58 godina. Sa nekoliko uspešnih međunarodnih poseta Ranković kao potpredsednik Jugoslavije na sebe skreće svetsku pažnju. Treba samo pogledati fotografije iz tog perioda i kako pored Leke blista nova „kraljica“ i nije teško zamisliti kakva su osećanja bila pokrenuta u ženskom delu nomenklature

Nekoliko godina ranije kada je Broz nameravao da izvrši političku likvidaciju Edvarda Kardelja, celo slovenačko rukovodstvo se solidarisalo sa Bevcom i odbranilo ga. Delegacija najviđenijih slovenačkih komunista je otišla kod Broza i kategorički zahtevala da se on ne dira, jer napad na Kardelja, kako su govorili, jeste napad na Sloveniju. Zašto su se srpski komunisti drugačije ponašali? Zašto su smesta prihvatili nalog i izvršili političku egzekuciju najistaknutijeg među sobom? Zavist? Strah? Puter na glavi? Karijerizam? Uobraženost? Za tumačenje njihovog ponašanja trebalo bi angažovati i etno-psihologe, književnike, sociologe, kulturologe i stručnjake za nerazvijena društva. Neverovatna je ta srpska virtuozna destruktivna spremnost da se u trenutku raskinu sve prijateljske, kolegijalne, profesionalne veze. Jedno je sigurno – zabavljeni svojom „važnošću“ u datom trenutku, nisu bili dobri političari, nisu bili sposobni da shvate šta se iza brda valja i kakve će posledice nastupiti.

Ali, da li su i koliko žene, izvesne drugarice, učestvovale u pripremi brionskog obračuna?

Koča Popović je mnogo kasnije, kada glavni akteri nisu bili više među živima, istakao da su čorbu zakuvavale i žene. Drugarice jesu bile napredne, ali nisu mogle odoleti onim ljudskim, suviše ljudskim strastima. Iz svog ugla o tome piše i Slavka Ranković. Na surevnjivost u ženskom delu nomenklature uticali su karijere njihovih muževa i rang koji su one shodno tome dobijale, zatim njihovo obrazovanje, razlike u godinama, medijska izloženost. Ne samo kod Slavke nalazi se svedočanstvo da je recimo Pepca Kardelj bila stalno nezadovoljna kako se rukovodstva ponašaju prema „njenom Bevcu“, da se on konstantno opstruira i da mu se ne da najviše mesto koje mu pripada. Dve Slovenke, Pepca i Ladislava, nisu se volele, mada je Pepca, kako piše Ladislava Slavka, stalno bila gost u njihovoj kući koja je danas pusta i napuštena. Kako se, međutim, približavao brionski obračun njihov odnos se hladio, a Pepca je „u četiri oka“ drugim ženama počela da govori kako je „kuća Rankovića najveće zlo“.

Pepca je bila supruga „čoveka broj tri“ u Jugoslaviji, a posle 1966, „čoveka broj dva“. Jovanka, Slavka, Pepca bile su boginje na vrhu Olimpa, mogle su da vedre i da oblače, a bile su i u međusobnom složenom odnosu. Pepca je bila mnogo starija od njih, a one su bile mnogo lepše od nje. Slavkin muž je bio mnogo mlađi od Jovankinog i Pepcinog. Slavka, gotovo manekenske figure, nije imala problema sa kilogramima, a parisku modu je savršeno i graciozno nosila. Bila je stvorena za „haute couture“, i u međunarodnim posetama blistala je izgledom i elegancijom. U posetama Grčkoj i Italiji aristokratske zvanice su pored nje delovale kao puka sirotinja. To je, izgleda, poprilično počelo da smeta prvoj dami Jugoslaviji, Jovanki Broz, koja se, kako je govorila Slavka, „ranije smešila, a sada je počela sve više da se mršti“. Rivalitet je vešto koristila Pepca, sve više okrećući Jovanku protiv Slavke. Ironija je da je posle Titove smrti, kada je Jovanki oduzeta sva lična imovina, njen nakit na prijemima nosila Pepca Kardelj, njena „verna“ prijateljica.

Sredinom šezdesetih Josip Broz ima 76, a Ranković 58 godina. Sa nekoliko uspešnih međunarodnih poseta Ranković kao potpredsednik Jugoslavije na sebe skreće svetsku pažnju. U Moskvi mu nazdravljaju kao Titovom nasledniku, a taj status mu prorokuje i CIA i američki mediji. I u zemlji se sve više u rukovodstvima govori o potrebi da se Tito penzioniše, i da je normalno da njegov naslednik bude Leka. Treba samo pogledati fotografije iz tog perioda i kako pored Leke blista nova „kraljica“ i nije teško zamisliti kakva su osećanja bila pokrenuta u ženskom delu nomenklature, pogotovu kod dotadašnje „kraljice“. Još „nova“ pokazuje da joj je dosadno u društvu „stare kraljice“, i to javno obznanjuje.

Obračun je bio neminovan. Nisu bile prisutne u tesnoj sali hotela Istra na Velikom Brijunu, ali iza kulisa brionske montirane egzekucije bile su i sukobljene tri tada najmoćnije žene Jugoslavije. Jedna od njih biće bačena sa Olimpa.

Tagovi: Slavka Ranković, Žena, strana, Brionski plenum

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

Nova knjiga “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” Nova knjiga “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net