MILAN PIROĆANAC - ČAS SRPSKE ISTINE

AKTUELNI MEMOARI | Pregleda: 220 | Autor:

U ajnštanovskom maniru je Milan Piroćanac prikazao sudbinu Srbije u modernoj epohi. Uveo je Faktor Vreme kao važniji od Faktora Prostor. Bitna je brzina sa kojom se Srbija razvija, a ne veličina teritorije. Za opstanak i napredak srpske države presudno je da li hvata korak sa «duhom modernih vremena», da li je zaostala, da li zaostaje ili ne. Kako živimo naše vreme, jedino koje imamo, zavisi samo od naše brzine kretanja. Tradicija je zaustavljeno vreme, zameniti savremenost njom jeste padanje u ponor, do varvarstva. Piroćanac je bio siguran da dolaze vremena strmoglavih preobražaja, da dolazi epoha koja će za svoju meru uzeti brzinu svetlosti.

Milan Piroćanac

Kada sam sklopio poslednju, 55. stranu knjižice «Međunarodni položaj Srbije» opet sam se uverio da prošlost ne prolazi, da je nerazdvojni deo sadašnjosti. Još odjek ruskog vojnog hora Aleksandrov sa platoa ispred svetosavskog hrama krajem juna dvehiljadeosamnaeste nije zamro, a već je sa Glasa Amerike doprla informacija da će SAD pojačati angažman na Zapadnom Balkanu, jer su zabrinuti zbog ruskog mešanja. Ves Mičel, pomoćnik američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju, objavio je da jeSrbija za Ameriku «važna zemlja i važan partner». Uspostavio je telefonsku «hot line» sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. I ruski i američki ambasadori u Beogradu naizmenično daju razne izjave. Gostuje delegacija ruskog parlamenta, najavljuje se jesenja poseta Putina. U Beograd je stigao Kameron Manter, značajan američki čovek u regionu, uključen u uticajne medije, za vreme njegovog ambasadorskog mandata u Beogradu je 2007.-2008. izvršena podela Radikalne stranke sa dalekosežnim posledicama, a dok je bio ambasador u Pakistanu likvidiran je Bin Laden. Donosi blagovesti da Tramp želi «stabilan Balkan, bez vojnog rešenja». Svakako će se i u agendi julskog susreta Trampa i Putina naći Balkan i međunarodni položaj Srbije.
Srpska javnost vri – Rusi su nam prijatelji, Amerikanci i Zapad su neprijatelji, viču jedni, ne, obrnuto, viču drugi.

Posle 126 godina od štampanja upravo u ovom broju Danasa (7-8. Juli 2018.) prvi put se srpskoj javnosti prikazuje, siguran sam, najlucidnija analiza međunarodnog položaja Srbije. Ova studija nudi kopernikanski obrt u razumevanju i naše istorije i naše stvarnosti.


Pre stotrideset godina ondašnja mala Srbija bila je na raskrsnici izmeđi Istoka i Zapada. Kralj Milan Obrenović se u projektu civilizovanja zemlje, razočaran Rusijom, povezao sa Austrijom, evropskom silom koja je bila na srpskim granicama. U Beču su se razmatrale razne opcije federacije i konfederacije kako bi se evropeizirao Balkan posle povlačenja Turske. Istovremeno se odvija događanje radikala, amorfna masa skupljena s konca i konopca predstavlja se kao «narod». Vođa Nikola Pašić bio je, kako navode i njegovi prijatelji i protivnici, povezan sa ruskim slovenofilima, sa revolucionarima, narodnjacima, anarhistima, komunistima, sa ruskim oficirima i diplomatama, ali i agentima Ohrane(dobijao je od njih značajne sume novaca). Piroćanac i Pašić su bili antipodi.
Knjižica Milana Piroćanca koju držim u ruci objavljena je 1892., u štampariji «Smiljevo» Pere Todorovića u nepoznatom tiražu. Nikada više nije preštampavana. Osvrnuo se na nju Slobodan Jovanović 1910., ali o tome nešto kasnije. Nepoznato je koliko je i da li je uopšte čitana, da li je bila uticajna. Smenila se vlast pa je i sam Piroćanac bio gurnut u zaborav. Niko više njegove spise nije ni pipnuo. Ne nalazi se ni u bibliografijama istoričara koji pišu o tom razdroblju. Piroćanca su «oživele» tek i jedino istoričarke Latinka Perović i Suzana Rajić početkom ovog veka i priredile su za štampu njegove dnevničke beleške. Na «Međunarodni položaj Srbije» skretala je pažnju Latinka Perović, uzalud, studija nije štampana. Sasvim slučajno sam dobio jedan iskopirani primerak. Posle 126 godina od štampanja upravo u ovom broju Danasa (7-8. Juli 2018.) prvi put se srpskoj javnosti prikazuje, siguran sam, najlucidnija analiza međunarodnog položaja Srbije. Ova studija nudi kopernikanski obrt u razumevanju i naše istorije i naše stvarnosti.

Živi se ispod vulkana pred erupcijom, svi će se truditi, siguran je Piroćanac 25 godina pred početak svetskog rata, da ispucaju sve metke do «poslednjeg zrnca baruta». Utoliko je pozicioniranje u međunarodnom poretku pitanje života ili smrti tek nastale male države tako malog naroda. Evo carstvo Nemačke je obnovljeno i biće progresivno ukoliko pomogne da se utvrdi mir u Evropi, «a ne, kao što danas izgleda, da bude povod novim ratovima koji će za Nemačku isto tako biti ubitačni kao i za sve ostale evropske narode, i koji će u Istoriji biti zabeleženi kao ratovi protiv moderne kulture evropskih naroda».
Ravnotežu, međutim, narušava i Rusija koja želi da prodre u istočnu Evropu, a to je, smatra Piroćanac, neopravdano mešanje u poslove evropskih naroda. I nikako ne odobrava ni rusko osvajanje i podelu Poljske. Razlike u životu između Evrope i Rusije su tako velike da se oni neizbežno konfrontiraju. Jedini način da se taj front izbegne, po Piroćancu, jeste evropeizacija Rusije. Ali konflikt ostaje permanentan jer su južni Sloveni za evropski identitet Rusije - tvrdio je pre 126 godina Piroćanac ono isto što i Dmitrij Medvedev danas- od životnog značaja. Rusija «bezuspešno radi», zaključuje Piroćanac, da Austriju istisne sa Balkana. Upravo ove nedelje je austrijski premijer Sebastijan Kurc izjavio da će se Austrija na čelu EU truditi da se nastavi dalja integrcija država Zapadnog Balkana u EU. Bosfor, Carigrad, Balkan – to je ruski veliki i zanosan san, ali mu se svi protive, pa je tako i na pariskom i na berlinskom kongresu cela Evropa, podseća pisac, bila protiv Rusije. Balkanski narodi su se jedan po jedan izvlačili iz njenog zagrljaja i «samo se još u Srbiji sa ruskim bratstvom stranke po novinama džilitaju».

Bosfor, Carigrad, Balkan – to je ruski veliki i zanosan san, ali mu se svi protive, pa je tako i na pariskom i na berlinskom kongresu cela Evropa, podseća pisac, bila protiv Rusije. Balkanski narodi su se jedan po jedan izvlačili iz njenog zagrljaja i «samo se još u Srbiji sa ruskim bratstvom stranke po novinama džilitaju».


Da bi imala pozicije na evropskom Istoku, smatra zaboravljeni pisac, Rusija ima dve opcije: ili da se sporazume sa Austrijom i podeli Balkan ili da izazove raspad Austrije, suprotstavi se Nemačkoj i onda na Istoku stvori novu situaciju. Pošto Austrija nema interesa da ulazi u deobu, onda… Onda se Piroćanac nadao da će Rusija pristupiti «modernoj kulturi i kolu evropskih naroda». Čvrsto je verovao da «kopita kozačkog konja modernu kulturu neće moći da ponište». A što se tiče slovenskih naroda na Balkanu, uzdao se Piroćanac, njih će sačuvati državne ustanove koje su, ipak, po uzoru na Austriju i Evropu, a ne na Rusiju.
Piroćanac je detaljno razmotrio zamršene odnose evropskih sila i sa zebnjom zapisuje:»Čas je doista sudbonosan, visi mir Evrope i sudbina moderne civilizacije». U slučaju da Beč pokuša silom da osvaja Istok, suprotstavili bi joj se svim sredstvima svi balkanski narodi, a Rusija bi ih svakako podržala. Dugo su Balkanci smatrani «kao obilata rezerva za naknadu», međutim, oni su preduzeli sve da bi se «sa kulturnim evropskim narodima izravnali». Postignuti su i uspesi, ali «politička svest i razumevanje državnih poslova još su jako zaostali». Zašto? Usvojili su moderne ustanove, a da za njih nisu bili dozreli.
Ipak najveće odstupanje od evropskih modela jeste u tome što je «balkanskim narodima iz parlamentarnog sistema vladavine najviše za srce prionula partiska borba, i ona je za njih postala zabava nad zabavama. Njihovi načini polemisanja usvisili su se do klasicizma u grdnjama, klevetanju, izvrtanju fakata i obmanjivanju prostog sveta, a optužbe, osude i moralna, a često i fizička, linčovanja ministara, koji se više u vlasti ne nalaze, nisu retke pojave ni u Beogradu, ni u Sofiji, ni u Atini, ni u Bukureštu. Istina, ovakve pojave nisu izabrale samo Istok za svoje poprište, ali na drugom mestu ima i čega drugog, dok se na Istoku ne vidi skoro ništa izvan ove zakrvljene partizanske igre. Sa takovim aparatom ne vodi se ozbiljna međunarodna politika. Zato i viđamo u ovim krajevima, da u sudbonosnim međunarodnim pitanjima državničku smišljenost gotovo svuda ponajviše zamenjuje uski šovinizam». Nije zaostalost suština samo srpskog naroda, milione drugih u okruženju je moderna civilizacija zaobišla. Veliki je to glib i teško se iskače iz njega.

Tri puta je prekidana orjentacija spoljne politike ka Zapadnoj Evropi: sa proterivanjem kneza Miloša, sa ubistvom Knez Mihaila i sa likvidacijom Obrenovića. Odmah je napuštana i politika sporazuma i zajedništva s balkanskim narodima. Srbija bi se usamljivala i priklanjala Rusiji i služila joj kao sredstvo za ostvarivanje njenih interesa. Tako je «upropaštavala svoju narodnu budućnost», a u Evropi je kao «ruska prišipetlja» gubila simpatije.

Uprkos svemu, balkanski narodi su postali ozbiljan elemenat na Istoku i pošto im je prošlost slična moraju znati, opominje ih pisac, da ih očekuje i ista budućnost. U njihovom najvećem interesu jeste da se «kao celina pokažu pred Evropom», tako će ih više ceniti. Naravno, neprijatelji ih od toga odvraćaju «dokazujući im kako su interesi balkanskih naroda u svemu suprotni, i kako bi radeći odvojeno svaki za sebe više koristi izvukao». A «za velike državnike i političare kojima kipte balkanske države», ironičan je Piroćanac, izbor između ova dva modusa vivendi jeste «pravi kamen spoticanja i nerazrešivi zadatak za njihovu visoku politiku». Kako da se Srbi i Bugari, recimo, sporazumeju kada ih u Sofiji odvraća Austrija, a u Beogradu Rusija «ili prema prilikama obrnuto»? Jeste da Evropa hoće stabilnost na Istoku, ali ta stabilnost možda neće odgovarati Rusiji!? Najgora opcija za Balkan, Piroćanac je dalekovid, jeste da ni Austriji, ni Rusiji ne odgovara stabilnost, već haos i konflikti.
Piroćanac je preneražen i muka ga spopada od «jada i političkog kretenizma» koji se otkriva baš u obrazovanoj društvenoj klasi koja hronično ne shvata prave narodne interese, ali, on je optimističan i veruje da su «balkanski narodi na sporazum osuđeni», a podržaće ih i «opšti interesi konservativne Evrope». Najsmešnije mu je i najbljutavije «majmunisanje balkanskih država sa osvajačkim težnjama», kada imitiraju evropske sile. Jer «dok nam, svima nama, drugi kapu kroje, mi se sa planovima osvajanja kao uz belu nedelju razmećemo, a nikome manje ne priliče šovinistička razmetanja nego balkanskim narodima, koji su većim delom tuđom pomoću do slobode došli, i čija sudbina još i danas zavisi isključivo od opštih evropskih interesa». Najbolje bi bilo, preporučuje Piroćanac, da Južnim Slovenima ne vladaju ni Rusija, ni Austrija, nego da oni formiraju «federativnu zajednicu» kao Švajcarska, SAD, kao Nemačka. I to bi bilo konačno uređenje evropskog Istoka, jer «mnogobrojne, male nezavisne države, bez svake međunarodne veze među sobom, postale bi s jedne strane igračka šovinističkih usijanih glava, kojih u svakom narodu ima dosta, a s druge opet žrtva intriga, koje bi sa strane dejstvovale, i umesto jemstva mira, Istok bi postao leglo nereda i uznemirenja». Gotovo da poverujemo da je Piroćanac imao Vremensku mašinu i bio u 2018. pre nego što se vratio u 1892. da napiše ove redove.

Jeste da Evropa hoće stabilnost na Istoku, ali ta stabilnost možda neće odgovarati Rusiji!? Najgora opcija za Balkan, Piroćanac je dalekovid, jeste da ni Austriji, ni Rusiji ne odgovara stabilnost, već haos i konflikti.


Piroćanac je predvideo mogućnost postojanja i Jugoslavije i Evropske unije. Najbolje je po njemu da narodi na ogromnom prostoru između Beča i Bosfora, Jadranskog i Belog mora imaju samostalnost i da stvore «jednu zajedničku celinu, ma kog oblika ona bila». U toj zajednici Istok bi morao da postane solidaran sa Zapadom, a to znači da istočni narodi poštuju poredak, vrednosti, privredu koje su u Evropi već stvorene. A to je, smatra Piroćanac, «za ove narode dosta».
Jedna od najvećih samoobmana,a traje do danas, jeste da se sa proklamovanjem parlamentarizma automatski postaje evropska država. Izmišljen je čak i «srpski parlamentarizam». Parlamentarizam je u plemensko-rodovskim zajednicama moguć koliko i šansa da uboga balkanska zadruga proizvede avion. Za parlamentarizam su, kao u njegovoj rodnoj zemlji Engleskoj, potrebni industrijska i tržišna privreda, urbanitet, klase, kolonije. U zaostalim društvima ovim plemenitim imenom pokrivala se institucija korupcionaško-mafijaških marifetluka ordinarne azijske despotije.
Piroćanac je i prvi srpski političar i intelektualac koji je racionalno prikazao i procenio Rusiju.Podsetio je da je Rusija dala Austriji BiH da bi dobila Bugarsku i da je u San Stefanu pokušala da stvori Veliku Bugarsku preko koje bi vladala Balkanom. Evropa ju je omela, ali je velikobugarski demon bio probuđen i otvorena je permanentna surevnjivost sa Srbijom .
Rusija, po njemu, «danas predstavlja jedan zanimljiv istoriski problem».Jeste da ona iz dana u dan postiže velike napretke, ali je ipak za Evropom zaostala. Prepreka joj je Faktor Vreme:»započela je dockan, a moderna kultura ne korača više, ona prosto leti na krilima». Faktor Vreme čini njen položaj «fatalnim». Jedino njoj od velikih evropskih država nedostaje vreme da «prirodno i bez opasnosti prekuži krize koje proces rastenja i staložavanja neizbežno izaziva».Slojevi društva od kojih se očekuje izgradnja modernih političkih ustanova su slabi. U Rusiji,primećuje Piroćanac,uzimaju maha«rastrojničke težnje», Dostojevski će ih nazvati «zlim dusima». Stodvadeset godina kasnije Dmitrij Medvedev upozoravaće na opasnost od «radikala», aVasilij Aksjonov u romanu «Retki elementi» na početku 21. veka piše da Rusijom drmaju «tajnoboljševici, oligarsi-bivši komsomolci». Budućnost Rusije je za naše vreme, upozorava Piroćanac 1892., još puna tajne. I dodaje da u njoj «misli ne nadiru jednim istim pravcem, one idu raštrkano na sve strane u pogledu religioznom, društvenom i političkom, a to je nepodesno stanje za korenite političke i društvene preobražaje».

Najbolje bi bilo, preporučuje Piroćanac, da Južnim Slovenima ne vladaju ni Rusija, ni Austrija, nego da oni formiraju «federativnu zajednicu» kao Švajcarska, SAD, kao Nemačka. I to bi bilo konačno uređenje evropskog Istoka, jer «mnogobrojne, male nezavisne države, bez svake međunarodne veze među sobom, postale bi s jedne strane igračka šovinističkih usijanih glava, kojih u svakom narodu ima dosta, a s druge opet žrtva intriga, koje bi sa strane dejstvovale, i umesto jemstva mira, Istok bi postao leglo nereda i uznemirenja». Gotovo da poverujemo da je Piroćanac imao Vremensku mašinu i bio u 2018. pre nego što se vratio u 1892. da napiše ove redove.

A u kakvom je stanju sama Srbija? Piroćanac ne želi da narodu laska, već da mu služi, i ispisuje originalan pregled događanja od Karađorđa i Miloša do 1892., treba li reći da je suprotna dosadašnjim narodnjačkim obradama? Tri puta je prekidana orjentacija spoljne politike ka Zapadnoj Evropi: sa proterivanjem kneza Miloša, sa ubistvom Knez Mihaila i sa likvidacijom Obrenovića. Odmah je napuštana i politika sporazuma i zajedništva s balkanskim narodima. Srbija bi se usamljivala i priklanjala Rusiji i služila joj kao sredstvo za ostvarivanje njenih interesa. Tako je «upropaštavala svoju narodnu budućnost», a u Evropi je kao «ruska prišipetlja» gubila simpatije. Srbija, ubeđen je Piroćanac, od samog postanka nije imala srećeu svom državnom životu. Demagogija i populizam su harali – sve što je država preduzimala «nosilo je na sebi pečat brige da li je dovoljno popularno». I zato je « do danas Srbija zadržala tip primitivne, moderno nepotpuno organisane države, sa nesavršenim organima za rad u svakom pravcu». Pisali su se ustavi po ugledu na Englesku i Belgiju, a Narodna skupština se punila «jedva pismenim seljacima» da po tom ustavu rade. Političke slobode su sa radikalima kompromitovane, sigurnost ličnosti i imovine je nezaštićena, pravda nije na nužnoj visini, državne finansije se upotrebljavaju za partijsku politiku.
Dvadesetak godina pred Prvi svetski i balkanske ratove Piroćanac tvrdi da Srbija ide ka «izvesnoj propasti». Odvratna politička borba kakvu je razgoreo Nikola Pašić došla je do «rugobe i besnila»:»Gruba, neobuzdana, samoubilačka stranačka borba sve je progutala». Vlast je došla u «nespremne i nesposobne ruke… poznato nesposobni ljudi su zaseli na svim važnim mestima državne uprave… na ministarske stolice zasedaju ljudi sa ulice». Stranačko partizanstvo je učinilo da se nesavesnost, neznanje i nerazumevanje državnih poslova toliko prošire da nijedna stranka nije u stanju da kandiduje spremne ljude ni za jedan kabinet, a kamoli tek da bi mogle sa svojim pristalicama da popune sva mesta državne službe! I ono malo «ljudi sa duhom», spremom i znanjem trčkara radi protekcije oko neznalica i seoskih čapkuna.

U Rusiji, primećuje Piroćanac, uzimaju maha «rastrojničke težnje», Dostojevski će ih nazvati «zlim dusima». Stodvadeset godina kasnije Dmitrij Medvedev upozoravaće na opasnost od «radikala», a Vasilij Aksjonov u romanu «Retki elementi» na početku 21. veka piše da Rusijom drmaju «tajnoboljševici, oligarsi-bivši komsomolci». Budućnost Rusije je za naše vreme, upozorava Piroćanac 1892., još puna tajne. I dodaje da u njoj «misli ne nadiru jednim istim pravcem, one idu raštrkano na sve strane u pogledu religioznom, društvenom i političkom, a to je nepodesno stanje za korenite političke i društvene preobražaje».


Međunarodni položaj Srbije bio je težak i postajao je sve gori, jer se sve svelo na grabež oko vlasti, a spoljna politika tih podivljalih stranaka, shvatamo iz ove studije, hipnotički je bauljala u dilemi ko nam je bolji prijatelj, odnosno ko nam je gori neprijatelj –Rusija ili Austrija. Pri tom su se i ta prijateljstva i ta neprijateljstva – uobražavala. Jednostavno se ništa nije pouzdano znalo, naklapalo se, nasedalo se na intrige i strahove, merkali su se lični interesi. Shvatamo da se i onda trgovalo i torbarilo sa geostrateškim položajem. U svemu skučeni, provincijalni ljudi su tako određivali pravce spoljne politike Kraljevine Srbije da je njena važnost u očima gotovo cele Evrope vrlo nisko pala. A prostora za «našu samostalnu narodnu politiku» je, po Piroćancu, ipak bilo.
Trinaest godina posle smrti Piroćanca na «Međunarodni položaj Srbije» osvrnuo se, tada već akademik i ustavotvorac spregnute vlasti Pašić-Crna ruka - Slobodan Jovanović. Miljenik režima koji se pripremao za rat dezavuisao je i ismejao Piroćančeve stavove, izvitoperio je njegove teze da bi se lakše obračunao sa njima. Rugao se«nenadmašnoj evropskoj kulturi» i Piroćancu koji joj se divio i pozivao Srbe da izađu iz zaostalosti i da se uključe u moderni duh vremena!? Zapravo je Jovanović otkrio dubinu zaostalosti, sopstvenu i sredine u kojoj je živeo. Slobodan Jovanović se 1910. iz balkanske zametene palanke sa 90 hiljada suburbanih stanovnika, koju je bečko parobrodsko društvo povezivalo Dunavom sa Evropom, rugao «nenadmašnoj evropskoj kulturi» i to upravo u razdoblju njene izvanredne kreativnosti, počev od Ajnštajnove teorije relativiteta, napretka u hemiji, fizici, metalurgiji, farmaciji, u vreme otkrića psihoanalize i dinamo mašine koje je stvarala silu dovoljnu za pomeranje planina, u vreme generatora od pet hiljada konja, aviona, automobila, eksploziva, kinematografije, telegrafa, medija, fotografije, moderne umetnosti i arhitekture, emancipacije žena? A još pedeset godina ranije Žil Vern je u romanima opisivao fascinantnu tehnološku budućnost, a 1895. je H.G. Vels romanom «Vremenska mašina» prikazao putovanje kroz vreme, i svog Vremenskog Putnika uputio u 802.701 godinu među majmune-troglodite zvanim «Morloci», a Mleci su Slovene na Balkanu u prethodnim vekovima nazivali «Morlacchi».
Sve o čemu je pisao Milan Piroćanac obistinilo se, a sve u čemu je Slobodan Jovanović učestvovao, i to suprotno Piroćančevim preporukama, jeste propalo, i akademija i kraljevina Srbija, i vidovdanski ustav i država,a na kraju i tzv. izbeglička vlada.Slobodan Jovanović je tek pred smrt, živeći dugo na Zapadu, u Londonu, shvatio i napisao da su od 1903. do 1941. njega i srpski narod vodili i u propast doveli «Mesečari». A Piroćanac je shvatio da «Mesečari» dolaze i pre nego što su došli, pre nego što su se raspojasali, predvideo je dolazak carstva kleptokratskih skorojevića i njihov gang-gang stajl.
Pored toga što je Srbe upozorio da postoji Faktor Vreme, Milan Piroćanac im je otkrio i postojanje jedne velike sile među njima. Poslednja rečenica u njegovom traktatu glasi:»Naši su stari davali domovini život i imanje, od nas se danas traži, da joj žrtvujemo, ništa više, nego naše uzajamne mržnje, i, da nismo Sloveni, mi bismo to lako učinili».

Komentari





Prepišite ovaj kod

Komentari (0)