SRPSKA APOKALIPSA PO MILANU PIROĆANCU

AKTUELNI MEMOARI | Pregleda: 314 | Autor:

Antipod Milanu Piroćancu među srpskim političarima u 19. veku jeste Svetozar Marković

Milan Piroćanac i Svetozar Marković

I jednog i drugog najbolje možemo sagledati ako ih uporedimo. Bili su dva suprotstavljena tipa: nedoučeni agitator i univerzitetski obrazovani reformator, srpski Lenjin i srpski Maks Veber, ruralni socijalista-nacionalista i nepokolebljivi građanski političar.
Marković je mrzeo knez Mihaila, Piroćanac ga vrlo poštovao. Marković autsajder, Piroćanac uspešan besprekorni građanin. Marković protiv države, Piroćanac nosilac najveće vlasti u državi. Marković bez profesije, Piroćanac ugledni pravnik i elitni državni činovnik.
Marković za razaranje institucija, Piroćanac za njihovu izgradnju. Marković za građanski rat, Piroćanac za mir. Marković za imaginarnu srpsku civilizaciju, Piroćanac za postojeću evropsku civilizaciju. Marković stvara stranku represije i odmazde, a Piroćanac stranku građanskog pomirenja.

Svetozar Marković je bio anarhista i nihilista ruskog tipa čije su ideje vodile i odvele političku stranku koju je stvorio u teror. Nije priznavao međunarodni poredak, niti je razumeo i odbacivao je modernu ekonomiju. Nedovoljno je dugo živeo da bi upoznao društva u koja je putovao, a ponajmanje ljude u sopstvenoj zemlji.
Zaprepašćenje izaziva činjenica da je jedan takav amater i u suštini neostvareni čovek na svim planovima, od privatnog života do škole, sa pisanjem pamfleta za 6-7 godina izazvao takve potrese i posledice na srpskoj državnoj i društvenoj sceni. Da je društvo bilo razvijeno teško da bi njegova pisanja našla plodno tlo za akciju.

Svetozar Marković i Nikola Pašić su zaustavili prodor industrijske revolucije. Zemlje gde nije prošla industrijska revolucija i danas su zaostale. Marković i Pašić su stvorili stranku sa ideologijom koja je Srbiji onemogućila razvoj. Ukopali su je u zaostalost, osudili je na siromaštvo, učinili je mostobranom Rusije na Balkanu i monetom za raskusurivanje velikih sila.
Pašić je na spoljnom planu vodio politiku subverzije međunarodnog poretka uspostavljenog na Berlinskom kongresu . A na unutrašnjem planu, kada se Pašićeva grupa omasovila i uzeli maha posle 1883. krenula je u marš za osvajanje vlasti, u niz malih „revolucija“ i u rušenje tadašnjeg poretka. U dnevniku Milan Piroćanac je zapisao:

– zemljom upravljaju poslednji staleži u zemlji;
– lične ambicije bezgranično omamljene i raspuštene;
– podignuto ogromno nezadovoljstvo u narodu;
– sve su ličnosti u zemlji porušene, ničije ime danas ništa ne znači;
– izbori su vašar, birački odbori se biraju uz nasilje, uz dreku žena, dece i seoske rulje;
– kreće nasilje: naprednjaci se gone po ulicama i po stanovima kao divlje zveri; ima ranjenih i ubijenih;
– ministar unutrašnjih poslova, radikal Kosta Taušanović organizuje demonstracije sa mangupima, slugama i šegrtima;
– napadaju kamenicama i na Piroćančevu kuću;
– Taušanović i Pašić sastavili listu po kojoj se ljudi napadaju i tuku;
– u zemlji se seče, pali i ubija i na kolje natiče, i to sve radi različnog mišljenja u politici, piše Piroćanac 18. septembra 1887. godine.
– nepismene ljude obaveštava „najgora štampa u Evropi“. Štampa je skandalozna, i zapisuje: trebaju mi rukavice za novine!
– raširilo se hajdukovanje i razbojništvo pod okriljem političke razuzdanosti, i hvali se kao srpska narodna demokratija.

Piroćanac je smatrao da se mora prihvatiti ono što je u svetu najrazvijenije – evropska privreda, kulturne vrednosti i način života. Marković je bio za to da se preskoči “pakao“ kapitalističke proizvodnje.


Piroćanac zaključuje: „Ovo je luda kuća! Na sve strane nesposobnost, neznanje, intriganstvo, pakost, i sve to dovedeno do savršenstva!“

Marković i Pašić su hteli sa tom ruljom, sa mangupima, slugama i šegrtima, hajducima i razbojnicima, neznalicama i nesposobnima, sa ljudima najgorih karakternih osobina da izvrše „oslobađanje i ujedinjenje srpskog naroda“!?
Sasvim je ispravan sud Slobodana Jovanovića iz 1903. o Svetozaru Markoviću: „Vratio se u Srbiju kao socijalist najnovijeg kroja, reč suvremena nauka bila mu je jednako na usnama, ali kada je počeo da se bavi našim pitanjima njegovo zapadnjaštvo otišlo je kao rukom odneto; on je hvalio staro patrijahalno doba i branio našu primitivnost time što je ona naša, od Zapada nepozajmljena, pa je nehotice on stao ličiti na onaj tip ljudi koji je inače najmanje voleo – na zatucane nacionaliste“.
Svetozar Marković je postao i završio je kao desničar i taj fakat je kasnije namerno previđan, a komunisti su ga uključili u svoj ideološki prtljag kao dokaz ukorenjenosti komunizma u „našem narodu“.

Piroćanac je smatrao da se mora prihvatiti ono što je u svetu najrazvijenije – evropska privreda, kulturne vrednosti i način života. Marković je bio za to da se preskoči „pakao“ kapitalističke proizvodnje. U njoj je video samo loše, ali ne i dobre strane. Bezazleno je verovao da se može stvoriti „narodna država“ bez ekonomije. Možda se to i moglo zamisliti, jer je tada Srbija bila gotovo bez privrede.
A ta kapitalistička privreda koja se htela preskočiti je spasila Srbiju od potpunog sloma i nestanka u Prvom svetskom ratu, a posle Drugog svetskog rata je Maršalovim planom i davanjem licenci (Ferguson, Fiat, Filips itd) pomogla da se zemlja podigne i razvije.
Komunistička partokratija je takođe šezdesetih godina prošlog veka pokušala „samoupravljanjem“ i „ukidanjem države“ (pojmovi Svetozara Markovića) da preskoči tržišnu ekonomiju i „tehnomenadžere“ pa je survala državu u raspad i rat. U jednom intervjuu pre godinu dana francuski filozof Alen Badju je izjavio da „odgovornost za razaranje Jugoslavije moramo tražiti u faktorima koji su doveli do dekompozicije centralne države“ i zahtevali da se realizuju nacionalni identiteti.

Partokratija se poziva na demokratiju i zaštitu naroda, ali donosi, opominje Piroćanac, sistemsku korupciju, i svojevrsnu (auto)okupaciju. Radikalna stranka Imala je mnoge karakteristike političke mafije. Piroćanac citira njihovog funkcionera:“Mi se ne obaziremo ni na sposobnost ni na karakter, u ovoj državi ima mesta samo za naše prijatelje“. Citira ministra policije:“Ko je s nama učinićemo sve za njega što možemo. Ko je neutralan nema se od nas ničemu nadati. Ko je protiv nas, njega ćemo sikirom po glavi“. Uvedena je trka ko je veći patriota, ko veći oslobodilac i veći ujedinitelj srpstva.
Svako ko se nije slagao sa vladajućom vrhuškom bio je izdajnik. Istoričar Vladimir Jovanović u studiji „Stari birokratski stroj – temelj državne uprave“ tvrdi da se „režim u Beogradu snažno zalagao za prava Srba van granica Srbije, bio je voljan da založi slobodu, imetak i zdravlje stotine hiljada sopstvenih podanika… za herojsku borbu protiv nasilja i nepravde.
Plaćeni novinski tekstovi prikazuju Srbiju kao lučonošu slobode, vesnika prosvete i napretka, zaštitnicu sunarodnika od tiranije bolesnika sa Bosfora… Pokazalo se da je borba za emancipaciju sabraće preko Drine odlična prilika za pokoravanje sopstvenih sugrađana, njihovim podvrgavanjem jednoj vanrednoj vlasti i samovolji surovog ratnog režima.“
Ta retorika je oduševljavala, jer od polovine 19. veka u Srbiju doseljava ogroman broj porodica iz oblasti pod turskom upravom. Zaključak Vladimira Jovanovića potpuno je nov u srpskoj istoriografiji:“Nevešto otvaranje pojedinih delova srpskog nacionalnog programa krajem 19. veka, upućuje na spremnost domaće elite da vodi visoku politiku sasvim mimo interesa običnih građana. Loše tempirana akcija u pokušaju pripajanja srpskih prekograničnih oblasti, u vreme Velike istočne krize, samo je uvod u nacionalnu katastrofu koja će uslediti 1914. godine.
Stav da je ugrožavanje budućnosti jednog čitavog naraštaja cena koju vredi platiti, ukoliko bi se time postiglo ujedinjenje jugoslovenskog prostora, vrhunac je političkog licemerja. On pokazuje u kojoj je meri kockarski duh ovladao vladajućim krugovima u Beogradu. Potpuna zloupotreba nacionalnih ciljeva, strategija je koja narod i državu iznova pretvara u taoce vladajućeg režima.“
Milan Piroćanac je o svemu tome pisao i govorio u trenutku kada se ta „kockarska“ i „licemerna“ politika rađala. I Kosta Stojanović svedoči da je Srbija u 20. vek ušla sa „jednom nesnosnom grupom ambicioznih, nasrtljivih i nevaspitanih ljudi“ i da su „trebali da dođu teški dani (1915-1916) da se vidi koliko je životinjskog u onih ljudi koji su upravljali sudbinom naroda, ne osećajući nimalo greha za sve one strašne posledice koje su jedan narod snašle“.
Oni su drsko podsticali fantaziju da je Srbija Pijemont, a u tom Pijemontu, kako je izveštavao Svetozar Gavrilović „prljka se ralicom… pa prljkajući ralicom za jedan ped zemlje, Srbija hoće da se trpa u red obrazovnih i prosvećenih, kulturnih država“.

Piroćanac pri kraju života uočava da se protiv „naroda“ ne može i ma koliko to bilo nepopularno i riskantno javno reći da si „protiv naroda“, on izvodi zaključak da osnovnu odgovornost za zaostalost snosi – upravo sam narod.
Ustanove i zakoni nas ne mogu napraviti boljim, dijagnoza je Piroćančeva dok sagledava period od ubistva kneza Mihaila do kraja veka, zato što mi ne shvatamo važnost ustanova i zakona za pravilan i pouzdan napredak u državi – „sa ustavom i zakonima, mi živimo pored ustava i zakona. Mora se priznati da je glavna mana u nama a ne u ustanovama, i da je tu leglo svima našim nedaćama“. Ide Piroćanac u oceni za oktavu više: ustanove nama služe „samo kao oružje u borbi jednih protiv drugih“ sa čime dajemo „odvratan prizor celom obrazovanom svetu, da pljeskamo i kada nam se daju i kad nam se oduzimaju“.
Nije kralj sam sebe ovlastio da radi šta hoće, nego „nijedna ličnost, nijedna grupa političkih ljudi, nijedna stranka“ nije htela da se suprotstavi Kruni i da pokuša da je natera na neke druge puteve na kojima nema samo njenih interesa. Umesto da ograniče vladaoca, oni su se „između sebe klali kao žuti mravi za ono malo topla mesta, koje su Krunini zraci ponajviše zagrejavali“.

Posle smrti kneza Mihaila na javnu i političku pozornicu Srbije su hrupili i loši i zli ljudi, opisuje Piroćanac, i oni su učinili „ogroman prelom u životu našeg naroda“. U opasne elemente ne ubraja samo agitatore-radikale, već i Ristićeve liberale. Liberali su to bili samo po imenu, jer u Srbiji 19. veka bilo je nemoguće imati zapadnjačku liberalističku platformu, pošto nije bilo ni industrije, ni kapitalizma, ni banaka, ni novca, niti robno-novčane privrede.
Ti „loši i zli ljudi“ su skrenuli Srbiju sa puta ka samostalnosti i civilizaciji, gurnuli su je u ratove i pogibije , a svoje privatne interese i fantazije prikazivali su kao opšti interes. To je eskaliralo do ludačkog „umišljenja“, kako je primetio u sred srpskog sloma 1915.
Kosta Stojanović, da su Pašić i njegova vlada smatrali da su oni Srbija i njena kvintesencija, pa su na svoje spasavanje proćerdali mnoge živote i mnogo novaca. Zašto je to tako moglo da bude? Piroćanac je objasnio: „Ako u jednom narodu nema ni dovoljno svesti, ni dovoljno smelosti, da se opakoj vladavini ljudi stane na put, dolazila ona od jednog lica ili od gomile, nisu krive samo ustanove što u takvom narodu idu stvari naopako. Za to je kriv sam narod, ili tačnije, kriva je ona klasa ljudi koja u takvom narodu rukovodi opšte poslove.“

Pred rat 1914. Srbija je bila preko milijardu dinara u dugu, a budžet joj je bio 80 miliona. Sa tim „lošim i zlim ljudima“ Srbija je gubila ono što je mnogo vrednije od teritorija – a to je vreme. Vreme nacije bilo je zarobljeno u privatnim interesima i uobražavanjima nesposobnih vođa.
Po mišljenju ekonomiste Geršenkrona „isteklo vreme“ (effluxion of time) postaje trajni hendikep. Zaostalima ostaje zavist ili nada u neku deus ex machina pomoć od neke sile suprotstavljene drugoj velikoj sili ili da će „skoro biti propast sveta“ pa će zaostali dobiti šansu da se „resetuju“. U međuvremenu su se odvijale masovne migracije iz zaostalih zemalja u civilizaciju.


(Iz predgovora knjige Milan Piroćanac „Međunarodni položaj Srbije“,
Službeni glasnik, 2020. godina)

Komentari





Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Upotreba kolačića (eng. Cookies). Ovaj sajt koristi kolačiće u cilju analize saobraćaja i poboljšanja korisničkog iskustva. Daljim korišćenjem sajta izjavljujete da se slažete sa upotrebom kolačića.
Razumem