BONTU USREĆIO SRBIJU

AKTUELNI MEMOARI | Pregleda: 21 | Autor:

Ko je i kako Srbiju posvađao sa Zapadnom Evropom (6)

Paul Eugene Bontoux



Razdraženoj radikalskoj manjini i ostalim poslanicima u skupštini se obratio predsednik vlade Milan Piroćanac i pokušao da ih urazumi.
On je „gospodu i braću“ pozvao na raspravu sa „nepomućenim rodoljubljem, sa jednom savesnošću i sa jednom hladnokrvnošću i zbiljom koja odista dolikuje i koja treba da vazda bude jedna vrlina narodnog predstavništva“. Sve argumente opozicije on je okarakterisao kao „podmetanja iz lične koristi“.
Radikali su prigovarali zašto se nije raspisao konkurs i tako izabrao preduzetnik. Piroćanac im je objašnjavao da vlada nije mogla da raspiše konkurs, jer se na taj konkurs niko ne bi ni javio.
Podsetio ih je da je nešto ranije (1873) srpska vlada dva puta raspisivala konkurs i tražila ponude za građenje pruge Beograd-Aleksinac, i da se niko nije javio. Podsetio ih je da je Srbija potpisala međunarodni ugovor da izgradi železnicu i da se obavezala na tačne rokove početka i završetka gradnje:
„Gospodo, mi smo takoreći tek onomad postali nezavisna zemlja… Mi sad treba da damo dokaza da srpski narod nije samo za to da krv lije i da se s neprijateljem bori, nego da onda kad dobije i izvojuje potpunu samostalnost spolja, da se zna koristiti potpunim slobodama unutra; da sam sebi da samoopredeljenja da stvara sebi položaj u ostalom obrazovnom svetu, i da vezuje ugovore s velikim i silnim državama, i da je vazda voljan i da ih tačno izvršuje.“
Podsetio ih je da Srbija nije imala mnogo ponuda među kojima je mogla da bira i da je ta Bontuova, praktično bila i jedina. Bile su zapravo još tri ponude.
Vlada nije mogla da se opredeli za nekog ko nije imao dovoljno kapitala da prugu izgradi na vreme i u potpunosti. Ponuda izvesnog gospodina Fremija je odbačena, jer je on zahtevao da železnica bude u njegovom vlasništvu na 90 godina, takođe i tarife. On bi bio gazda i železnice i tarifa. Belgijsko društvo je odustalo kada su saznali da Srbija nije redovno otplaćivala kredite, niti interese na zajmove.
U takvim okolnostima jedino je Bontuovo francusko društvo želelo da kod nas gradi železnicu. Nudili su da izgrade prugu ne samo do Vranja, već do Soluna, i već su imali pravo na solunsku prugu.
Piroćanac je upozorio skupštinu da se odbacivanjem predložene konvencije krši međunarodni ugovor što bi imalo ozbiljne posledice pre svega za Srbiju: „Ako na osnovu ovih sitnih primedaba ličnog mnjenja gospode iz manjine odbacimo ovu konvenciju, pustićemo se na more bez krme.“
A za čekanje neke nove ponude nije bilo vremena. Već je za dve godine bio probijen rok za početak gradnje. Uostalom, ni na evropskim pijacama, tvrdio je Piroćanac, nije bilo puno novaca na koje je Srbija mogla da računa, a i kursevi su se stalno menjali.
Najpovoljniji mogući ugovor
Ugovor sa Bontuom za građenje pruge Beograd – Niš – Ristovac – turska granica bio je, ocenjuju nepristrasni poznavaoci, vrlo povoljan.
Prihvatio je sve predloge i želje srpske vlade, osim da gradi savski most. Prihvatio je da montira i nabavi sav vozni i građevinski materijal, a da mu se potom ostavi samo 25 godina eksploatisanja železnice, ali da je vlada potpuno slobodna u određivanju tarifa. Na zajam koji je davao, država je imala da plaća vrlo umerenu kamatu. Društvo se obavezalo na zajam od 71.400.000 dinara koliko je bilo potrebno za pokriće svih troškova.
Sav rizik za izgradnju železnice u dužini od 363 kilometara Društvo je preuzelo na sebe. Srpska vlada se obavezala da kao protiv vrednost zajmu preda 200 hiljada obveznica po 500 franaka svaka. Svaka obveznica nosi godišnji prihod od 25 franaka.
Za otplatu zajma vlada je Društvu davala šest miliona dinara. Ubrani prihod Društvo predaje državi, a ona plaća Društvu za svaki voz po kilometru pet odsto i dva odsto amortizacije na ukupnu vrednost materijala i dva odsto od bruto prihoda. Sav potreban novac Društvo ulaže unapred, i ne iznosi na tržište srpske obveznice. Za izvršenje obaveza Bontu je položio garanciju od četiri miliona franaka.
Prihvatio je i tehničke standarde koje je srpska vlada zahtevala. Obavezao se i da se srpska železnica podvrgava srpskim zakonima i srpskoj jurisdikciji i da u službu prima „srpske sinove“.
Eksperti su mnogo kasnije ocenili da se Piroćančevoj vladi moralo čestitati što je pronašla preduzimača sa „ovako solidnom finansijskom moći“ i što je u ondašnjim okolnostima postigla tako probitačan ugovor.
Pašićevi napadi na nju i na ugovor za najveći tehnološki podvig izveden u 19. veku bili su čista destrukcija. Ima onih koji su tvrdili da je i Pašiću bilo jasno da se pruga mora izgraditi, ali da je sa napadima želeo da se predstavi kao „zaštitnik naroda koji je pred okupacijom“ i tako sebi obezbedi što bolji rezultat na izborima.
Manifestovala se suštinska metoda radikala da ne biraju sredstva da bi došli na vlast, pa čak i ako su ona i protiv naroda i protiv države. Sledili su jezuitsku i revolucionarnu maksimu: cilj opravdava sredstvo. Sa napadima se dizala i cena podmićivanja.
Generalna unija Pola Ežena Bontua nije bankrotirala da bi prevarila Srbiju, kako su radikali sugerisali ondašnjoj javnosti, a takva „objašnjenja“ mogu se naći i u knjigama istoričara.
U knjigama koje se bave srpskom železnicom o svemu tome se nesređeno, protivurečno i često konfuzno i „patrijotski“ pisalo i interpretiralo već prema političkim naklonostima. Prema nekim drugim tekstovima moglo bi se zaključiti da je celokupno stanovništvo bilo protiv železnice, a ne samo Pašićev „srpski narod i srpstvo“.
Izvlačili su se zaključci iz radikalske i ruske agitacije i činila logička grešku poznata kao pars pro toto, odnosno uzimala se partikularna radikalska agitacija kao opštenarodni stav. Pa su jedni osuđivali Bontua, a drugi su tvrdili da su svi Srbi bili zaostali.
Razbojništvo nad Bontuom
Pol Ežen Bontu (Paul Eugene Bontoux) je bio žrtva sopstvene samouverenosti i fantazije.
Na Vikipediji na francuskom jeziku objavljena je njegova biografija sa gotovo svim podacima o životu i radu. Akcije Generalne unije počele su naglo da skaču na berzi, od 500 podigle su se na 3.000 franaka.
Ovaj finansijski uspeh izazvao je surevnjivost drugih finansijera u Parizu. Bontu je bio opijen uspehom, siguran u sebe, raspolagao je velikim kapitalom, a i u budućnosti je očekivao velike dobitke, pri tom je bio i – „ambiciozan i zatucan katolik“.
Ušao je u politiku i organizovao agitacije protiv antikatoličke politike tadašnje francuske vlade. Kada ga je vlada označila kao svog protivnika, pomogla je jevrejskim finansijskim krugovima da sruše Generalnu uniju.
Borbu francuske vlade i Jevreja protiv Bontua podržala je i Rusija, koja je, kako je primetio jedan hroničar, „htela da spreči građenje srpskih železnica“. Unija je bankrotirala, otišla u stečaj, a Bontu privremeno u zatvor.
Neki savremenici su akciju protiv Bontua nazvali „razbojništvom“. Gotovo 30 godina kasnije, 1911, izašla je knjiga Artura Mejera pod naslovom „Ono što su moje oči videle“ a sa predgovorom Emila Fagea, člana Francuske akademije nauka.
U knjizi Dragomira Arnautovića („Istorija srpskih železnica 1850-1918“) naveden je sledeći odlomak: „I ovog puta je nastupio krah, ali je u isto vreme bilo i razbojništva. Bila je obrazovana banka po idejama čoveka velikog finansijskog temperamenta: E. Bontua, a to je bila Generalna unija. Svojim uticajem, uticajem čoveka od velike vrednosti, po rođenju i stvarnoj energiji, znao je on da od ove banke napravi stožer ogromnih industrijskih poslova u Francuskoj a naročito na strani. Neosporno je da je ova banka imala među svojim članovima Upravnog odbora, među svojim akcionarima važne ličnosti iz katoličkog sveta. Ovu okolnost su uzeli da joj se objavi verski rat, a da u isto vreme protivu nje podignu i vladu, koja je već potajno ratovala sa katolicizmom. Borba je bila duga i očajna, čak dramatična. Bontu je bio uhapšen, njegovi poslovi obustavljeni, banku baciše pod stečaj, i ni manje ni više nevine žrtve, žrtvovane politici, dobiše 90 posto od njihovih potraživanja i svi poslovi koje je ona lansirala ili koje je ona patronirala danas su oni najnapredniji. Neću da znam da li su se skandalozna bogatstva stvorila kao osnovi ovog pravog atentata, učinjenog od strane vlade i magistrata; ali ja moram kazati da je broj propasti, koje su prouzrokovane ovim razbojništvom, neverovatno veliki… Propast Generalne unije bio je jedan od uzroka širenja antisemitizma u Francuskoj“.
Riznica Svetog Groba
Slučaj propasti Generalne unije je bio takvih društveno-finansijskih razmera da je nagnao Emila Zolu da napiše remek-delo „Novac“.
U njemu je suprotstavio Saccarda (Bontua) i Gundermanna (Rotšilda). Opisuje nastanak moćnih institucija – banaka, i stvaranje ogromnih kapitala bez kojih se kapitalizam nije više mogao razvijati. Nije bilo moguće graditi železnice sa individualnim ili lokalnim kapitalom, kao što je to do tada bio slučaj sa putevima i kanalima. Bila je potrebna njegova gigantska koncentracija.
Železnica je, prema stručnjacima, temeljno izmenila nacionalne finansije i građevinsku industriju. Za gradnju železnica nije bilo dovoljno nekoliko desetina miliona dolara, već hiljade miliona. Mnoge države u prvoj polovini 19. veka nisu imale tolike kapitale.
U Sjedinjenim Državama su se investicijama regioni povezivali da bi odgovorili na izazov železničkog buma. Stvoren je primarni instrument za finansiranje – obveznice (Bond).
Na finansijsko tržište Amerike su ušle Francuska, Nemačka i Britanija. Razvile su se berza i spekulacije. Već 1850. recimo na njujorškoj berzi za mesec dana je u transakciji bilo milion deonica, za razliku od nešto ranijeg perioda kada se trgovalo sa nekoliko stotina deonica nedeljno.
Klasična trgovina je gurnuta na marginu, usavršavale su se tehnike spekulacije.
Uzdižu se u Americi nacionalne figure manipulatora obveznicama kao Jacob Barker, Daniel Drew, Jim Fiske, Jay Gould i svi imaju sumnjivu reputaciju u poslovima sa železničkim obveznicama.
Upravo zbog železničkog biznisa njujorška berza je postala „najsavršenije i najkomplikovanije tržište kapitala na svetu“. Alfred Chandler piše da su „više od jedne generacije ovo tržište koristile železnice i kompanije oko nje – telegraf, ekspres i spavaća kola“.
Isti proces se događao i u Francuskoj gde su se izvesni Pereiri i Miresi prihvatili koncentracije kapitala i spekulacije s njim pa su, kako primećuje jedan francuski autor, napravili veće čudo od Lazarovog vaskrsenja, ali ih je Rotšild oborio i dočepao se njihovih finansijskih i industrijskih poduhvata.
U Zolinom romanu glavni junak će nekoliko puta reći da kao što bez bluda nema dece, isto tako nije moguće udružiti ogromne kapitale neophodne za ekonomski i kulturni razvoj bez spekulacije i bez strasti koji obuzimaju i opijaju ljude – „Novac, to smeće, postaje đubrište, na kojemu raste cveće civilizacije“.
Prema Zoli, Bontu je imao grandiozne planove u kojima je pruga kroz Srbiju bila samo detalj prostrane mediteransko-bliskoistočne poslovne slagalice. Bontu kod Zole progovara kroz Saccarda:
„Obveznice!? To je mrtav materijal… Spekulacija, igra, to je glavni pokretač… ona privlači krv, uzima je svuda u malim potočićima, skuplja je i odašilje u rekama u svim smerovima, stvara golemo kolanje novca, što upravo i čini život velikih preduzeća. Bez toga su potpuno nemogući veliki pokreti kapitala, i veliki civilizatorski radovi… Koliko se protiv deoničarskih društava viče, da su jazbine i spilje razbojničke. Istina je da bez njih ne bismo imali ni železnica, ni bilo kojeg golemog modernog poduhvata, a oni su izmenili sliku sveta… U riziku leži sve, a i u veličini svrhe. Plan treba da bude snažan, takav, da njegova širina uzbuđuje maštu. Potrebno je uzbuditi nadu u znatan dobitak, u sreću na lutriji, koja pedesetostručuje uloženi novac, ukoliko ga ne odnese. I tada se raspaljuju strasti, život se skuplja u bujicu, svako donosi svoj novac: možete izmeniti čitavu zemlju. Kakvo vi zlo vidite u tome? Rizik svi preuzimaju dragovoljno… Gubi se, ali se i dobija… Čovečanstvo nema vatrenijeg ni tvrdoglavijeg sna, nego da iskuša slučaj, da postigne sve od njegovog hira, da postane kralj, da postane bog!“
Sa spekulacijama, novac postaje zlatna kiša koja plodi i otvara gradilišta širom sveta.
Bontu je hteo da osnuje Društvo istočne železnice i da izgradi mrežu pruga koje bi presecale Malu Aziju s jednog kraja na drugi, da poveže rudnike srebra i da napravi veliku turističku kompaniju koja bi ujedinila sve turističke brodske mediteranske linije.
Kruna celog poduhvata trebala je da bude katolička banka koju bi smestio u Jerusalim – zvala bi se Riznica Svetog Groba, gde bi doveo i papu.
Katolicima iz celog sveta bila bi čast da budu njeni deoničari. Papinstvo u Jerusalimu bi bilo konačan trijumf katoličke crkve, stolovala bi na svim svetim mestima.
Papa bi u Jerusalimu bio ponovo vrhovni sveštenik i kralj. Podmlađeni katolicizam podigao bi svoj ugled i vladao bi svetom sa brda gde je Hrist izdahnuo.
Bio bi to novi krstaški rat, osvajanje Azije, koje nisu izvršili ni krstaši Petra iz Amijena, niti Sveti Luj.
Železnica bi tutnjala od Bejruta do Bruza, do Carigrada, do Jerusalima i Jafe, do Trapezunta, do Damaska i Bagdada, do Port Saida i Aleksandrije, tako da bi Zapad dobio Persiju, Indiju i Kinu.
Rusija je angažovala sav svoj uticaj da spreči ostvarivanje takvih planova koji su ugrožavali njene interese u Aziji, Carigradu, Bosforu, Crnom moru i Mediteranu.
Srbija za svoju prvu magistralnu prugu ima dakle da zahvali jednom katoličkom projektu, ali francuskom, ne austrougarskom.
Pariz je bio opijen Generalnom unijom. Toliko je narasla da je Bontu planirao da se obračuna sa Rotšildom. Kakav izazov: hrišćani protiv Jevreja!
Hrišćanska banka će da smrvi i pomete sa lica zemlje jevrejsku banku. U svojim novinama Bontu je podsticao da se napada i njegov brat istaknuti ministar u francuskoj vladi. Sa slavom uspešnog bankara, špekulanta koji drži berzu u rukama, došle su i ljubavnice, i tuđe ljubavnice, pa ga je ljubavnica vrhovnog državnog tužioca, a zatim ministra pravde upropastila.
Tužilac ih je, prema Zoli, uhvatio na delu, u vrlo perverznoj pozi, a Saccard umesto da se uplaši, na licu mesta je još više ponizio tužioca.
Baronesa je bila prelepa, i radoznala da istražuje perverzije i ostvaruje i svoje i partnerove fantazije, u suštini poročni kockar na berzi i podavala se muškarcima koji su mogli da joj omoguće zadovoljavanje te strasti.
U finalu Saccardovih vrtoglavih spekulacija, kada je vrednost deonica naduvana do neba, i kada je bio na dohvat najvećeg trijumfa u evropskom bankarstvu, u odsudnom času izdaje ga baronica Rotšildu i ceo naduvani balon spekulacija bez odgovarajućih pokrića je pukao u jednom danu. Nekoliko velikih riba se izvuklo.
Uz upornost i brzinu reagovanja Milana Piroćanca i Čedomilja Mijatovića, a i zalaganjem austrougarske diplomatije, spasla se i Srbija, ali, kako je opisao Zola, čitavo jedno bezimeno stado propast je učinila prosjacima, bosim, golim i gladnim, a meci iz pištolja u sopstveno srce ili u mozak praštali su na sve strane Pariza.

Komentari





Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Upotreba kolačića (eng. Cookies). Ovaj sajt koristi kolačiće u cilju analize saobraćaja i poboljšanja korisničkog iskustva. Daljim korišćenjem sajta izjavljujete da se slažete sa upotrebom kolačića.
Razumem