Petar Peca Popović
Treća strana ploče

Već sa samo tri reči u naslovu svoje najnovije knjige - Treća strana ploče – Peca Popović najavljuje da je taj magični crni predmet napravio ogromnu pometnju u životima mnogih ljudi. Gramofonska ploča! Pojavila se poput crnog monolita iz filma Odiseja 2001, sa njom se muzika oslobodila jednog mesta, jednog trenutka i jednog emitera, mogao je da je ima svako, u bilo koje doba dana ili noći i kada god mu se prohte. Potrošio sam mnogo vremena i uložio mnogo para da bi ih nabavio, piše Popović, u mojim tinejdžerskim godinama muzika je bila izuzetno važna, iz nje sam mnogo naučio o svetu, istoriji i politici.

Vraški tip je taj Peca, uvek je tamo gde mislite da nije, a ovde je kada ste ubeđeni da je negde drugde. On je u misiji, na sentimentalnom putovanju, rođeni šoumen, otmeni story-telling gospodin na putešestvijama po gradovima Evrope i bivše Jugoslavije, na svojevrsnom magical mystery tour, priziva emocije koje su nekada strujale ovim prostorima. Bio je svedok i učesnik u pokretnom muzičkom prazniku, u zvuku kolektivne radosti koja je odjednom bila prekinuta zvukom bombi i rafala. Pesme i zvezde pretvorile su se u nostalgiju, pa ih Peca ukrcava u svoje knjige, u svoju Nojevu barku, ne bi li ih sačuvao od potopa vremena.

Namnožilo se prilično knjiga, i kod nas i u svetu, Siniša Škarica, Džon Sevidž, Grejl Markus, Ijan Makdonald, Erik Hobsbaum, tumače fenomene pop i džez muzike i trude se da opišu i odgonetnu njihovu magiju. Popović osvetljava fenomen s tople, ljudske strane, opisuje susrete i druženja sa onima koji su oblikovali masovne emocije i ekstaze, počev od „slatkih šezdesetih“ sa ploča, sa radija, sa igranki, sa letnjih terasa iznad mora, sa uzbudljivih pijanih žurki uz gramofon i iz grotla transa sa koncerata idola na dohvat ruku. I kao što Popović citira nekog Splićanina - ako je to bia mrak, da ga jeben ko upali svetlo. Sve beše muzika, sve beše lepršavo kao nikad ranije na Balkanu. Ali, mrak se šunjao, samo što razigrani i raspevani nisu hteli da ga primete.

Podstaknut Popovićevim knjigama, za trenutak nostalgiju stavljam u zagrade, pitam se da li su u toj raspevanoj radosti bile prerušene trube naše apokalipse, nije li ta opijenost umrtvila reflekse i delimično onesposobila naslućivanje u kakve kolektivne nesreće srljamo? Najstrašnije stvari su se u ratu devedesetih dogodile upravo u onim delovima zemlje u kojima se prethodno najviše i najglasnije pevalo. Kako je sve tako lepo i krasno moglo da nestane kao mehur od sapunice?

Kod nas ni na svom početku, a ni kasnije, rokenrol nije u sebi imao društvenu i političku pobunu kakvu je nosio na Zapadu, protiv rata, protiv nasilja, protiv gladi, protiv atomskih centrala i atomskih bombi. Naš rokenrol bio je u simbiozi sa poretkom. Mladi rokeri su bili pitomi, pevali su Druže Tito mi ti se kunemo, a okamenjenoj partokratiji upućivali poruke Računajte na nas. Đorđije Uskoković i Đorđije Vuković, vođe beogradskih studentskih demonstracija u junu 1968. godine, svedoče da je, mada su se mnogi umetnici, kulturne institucije, čak i neki visoki funkcioneri solidarisali sa buntom, izostala podrška ondašnje pevačke i rok zajednice. Nijedan VIS, nijedan roker, nijedan imitator Mika, Lenona, Dilana, nijedna pevačica popularnih šlagera, niti jedan sportista nisu podržali pobunu studenata.

Buntovni rokenrol na Zapadu nastajao je u gruboj borbi za opstanak, u klasnoj konfrontaciji. Najveći broj tamošnjih rokera poticao je iz radničkih slojeva. U ondašnjoj Jugoslaviji mnogo toga je bilo besplatno, i školstvo, i zdravstvena zaštita, zagarantovana su bila radna mesta, insistiralo se na socijalnoj solidarnosti. U imitaciju rokenrola uletela su deca iz socijalističke srednje klase, iz „crvene buržoazije“, iz porodica partijskih, vojnih, policijskih, prosvetnih službenika. Do sredine šezdesetih još uvek je u socijalističkom pogonu kulture trajala kosmopolitska faza, ono što je slušao Zapad, slušali su i građani Jugoslavije, Tito je igrao tvist.

Ploče sa Zapada donosili su oni koji su imali privilegiju da putuju u inostranstvo, a zna se ko su to bili. Novi talas je prvo prošao kroz funkcionerske, otete kuće i stanove na Dedinju i kroz druge rezidencijalne kvartove nomenklature, štaviše, i prve žrtve narkomanije pale su na Dedinju i to u kućama ideološko-politički najrigidnijih funkcionera. Prve prave električne gitare i audio opreme stizali su top secret državnim kanalima, zna se kojim. Dakle, ništa čudno što ondašnji rokeri nisu podržavali studentski bunt, samo su glumili buntovnike, nestašna a zapravo poslušna deca, sa uticajnim tatama u pozadini spremnim da intervenišu ukoliko se dopadne nevolje. Pevači i muzičari su obožavali našeg „diktatora“, a i on njih. Donekle jesu uticali na emancipaciju u vrlo tankom sloju urbane generacije, masovnost se zakotrljala tek kada se na rok ritam nakalemio podvarijetet narodnjaka i stvorio hibrid poznat kao pastirski ili čobanski rok. Taj deo rok estrade postao je najpopularniji. Šerbet-melodije i harmonije doprinosile su narkotizovanju masa i uljuljkivanje u uverenju da se živi u najboljoj i najlepšoj zemlji na svetu, kako je partokratija sa mnogih mikrofona ubeđivala. Pevala je i igrala cela Jugoslavija u ničim pomućenoj radosti slobode raspadanja. Zvuk koji je dolazio iz zaostalijih sredina bio je popularniji od onih iz naprednijih. Događale su se velike migracije sa sela u gradove, iz nerazvijenih u razvijenije regione, rokerska uteha ublažavala je šok promene. Pozivali su na povratak u planine, da se plete vunena garderoba ne bi li se sakrile draži „moje cur’ce“ od pogleda drugih. U bezbrižnom hedonizmu pesma Trla baba lan i mogla je da postane mega hit, obožavala se uzaludnost, dolce far niente na naš način. Srednja klasa nije ni slutila svoj kraj, a već je bila propala. Sa njom je potonula i njena zabava, mnogi bendovi su se raspali, a gospodari rata i kriminala, vođe novih stranaka i komandanti paravojnih formacija stvorili su svoju estradu i svoje zvezde koje slave uzdizanje prostakluka, raspad, heroje rata i pljačke.

Na sreću, autentične vrednosti su preživele, boginja Josipa Lisac, genijalni kantautor Arsen Dedić, Indeksi… podseća Peca Popović na njih, ali i na kvartet Predraga Ivanovića, na mladog Đorđa Marjanović, i ne samo na njih, dočarava toplim rečima njihovo svevremensko prisustvo, i omogućava čitaocu da se, makar u iluziji, vrati u davno izgubljenu domovinu.

(Objavljeno u Kulturnom dodatku Politike 15. jula 2023.)