RAZGOVOR U SMEDEREVU O KNJIZI TRAGEDIJA JEDNOG NARODA

PROMOCIJE, PREDSTAVLJANJA | Pregleda: 150 | Autor:

Predstavljanje knjige Momčila Đorgovića „Tragedija jednog naroda“ u Muzeju u Smederevu, 20. marta 2018. godine

O knjizi novinara, književnika i publiciste Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda govorili su dr Latinka Perović, mr Snežana Cvetković, Petar Arbutina i autor

Na predstavljanju knjige Momčila Đorgovića „Tragedija jednog naroda“ u smederevskom muzeju, 20. marta 2018. godine, pred punom salom veoma pažljive i zainteresovane publike, govorili su dr Latinka Perović, jugoslovenska i srpska istoričarka i političarka, naučni savetnik Instituta za noviju istoriju Srbije u penziji, Petar Arbutina, u ime izdavačke kuće „Službeni glasnik“ i autor. Zadovoljstvo publike bilo je u mogućnosti da čuje izuzetno temeljna, sveobuhvatna, i osvešćujuća izlaganja uglednih gostiju. Razgovor je vodila mr Snežana Cvetković, viša kustoskinja Smederevskog muzeja.

 width=

Na početku programa data je reč Petru Arbutini koji je naglasio da knjiga „Tragedija jednog naroda“ nije razbibriga, da ona pripada knjigama posle kojih više nismo isti, koja nas čini drugačijim. „Ova knjiga je izašla u četiri izdanja i ne možemo reći da njen sadržaj čitaoca vodi ka potencijalnoj razbibrizi. To je važno za izdavača koji treba da shvati da za ovakve knjige ima čitalaca. Ne možete da štampate knjige koje će da potcene čitaoca i koje će da dovedu u pitanje njegovu inteligenciju. Istinu će zaslužiti samo onaj koji je bude istrajno tražio. Morate da pravite knjige i da nađete autora koji će da krene u susret čitaocu. Da uđu u dijalog nakon kojeg ništa više neće biti isto. Upravo je ova knjiga jedno istraživanje koje na više načina pokazuje da su ovakve knjige moguće, ne zato što je izdavač hrabar ili je autor dovoljno istrajan da ih napravi, nego zbog toga što knjiga u Srbiji još uvek ima publiku. To je ono što vraća nadu. Neće izdavačka scena nakon ove knjige biti bolja, ali će biti proširena u jednom drugačijem smeru.“

Latinka Perović je izdvojila podatak da je istorija srpskog naroda u 19. i 20. veku bila zaokupljena događajima, pre svega ratovima, a da ratovi nisu bili mogući bez ljudi, o kojima se pak, malo govorilo. Iskorak iz te situacije i pokušaj da se govori o ljudima, kao pojedincima, učinio je, kako je navela gospođa Perović, u svojoj knjizi Momčilo Đorgović, preko uspomena, dnevnika i biografija koji su bili zatvoreni za čitalačku javnost. Pratio je promene u srpskoj istoriografiji, posvetio je pažnju, ne samo ratu, sukobima, hajdučiji, već ljudima koji su artikulisali srpsku istoriju. „Nisam nimalo iznenađena odjekom koji knjiga ima“-istakla je gospođa Perović, a zatim navela sledeće: „On govori o nama, o tome kako nas drugi vide, govori o tome da ti koji nas kritički vide nisu naši neprijatelji već dobronamerni ljudi koji su hteli da pomognu. Ono što sam ja osetila u knjizi Đorgovića jeste ta strast koja je njega zahvatila. On je istraživao, proučavao, i pružio mogućnost da na jedan drugi način čitamo svoju prošlost i svoju istoriju. To što on svojim naslovom hoće da kaže „Tragedija jednog naroda“ se odnosi na to kako je taj narod sam percipirao svoju istoriju i koje su zasluge i iluzije proizilazile iz te njegove percepcije. To je jedna osobena knjiga u kojoj se govori o vrlo različitim pojedincima. U njoj ćete naći vrlo detaljne portrete i ljude koji su bili potpuno zaboravljeni u srpskoj istoriji. Otkriva nam našu prošlost kao vrlo složenu i mislim da je to jako važan kvalitet njegove knjige i da zbog toga ona nailazi na takve reakcije. Za to je bilo potrebno jedno široko obrazovanje, koje Đorgović svakako poseduje kao novinar, ali i sposobnost da saopšti ono do čega je došao, da objasni ne samo sebi već i drugima. Knjiga je otvorena za naše mane. Ona je kritična prema našim manama, ali sa spremnošću da prizna kvalitete jednog malog, seljačkog i siromašnog naroda, koji se probijao za neko svoje mesto na Balkanu i u Evropi“.

U svom veoma temeljnom izlaganju o stanju srpskog društva danas, razlozima zbog kojih je takvo kakvo jeste, značaju da se istina razume i shvati, dekomponovanju značajnih stvaralačkih ličnosti, autor je moguće odgovore obrazložio sadržajnim analitičkim pregledom, kojima je obuhvatio i istakao sledeće: nacionalistički socijalizam, atentate (ubistva poslednjih Obrenovića, Franca Ferdinanda, Ćuruvije, Stambolića, Đinđića), neintegrisanost društva, nepostojanje kolektivne odgovornosti. masovni politički pokret,institucija vođe, koruptivni patriotizam, apsolutna vlast partokratije, apsolutni pritisak na pravosuđe, tabloidi koji su crna, a ne žuta štampa, divlja,neplanska gradnja, nedostatak saobraćajne infrastrukture, selo kao rezervoar vojske, bekstvo u prošlost, pravo na ubistvo tiranina, nepostojanje politike za Srbe van Srbije i dr.

U daljem obraćanju Momčilo Đorgović je naglasio: „Srbija se u svom kratkom novom veku kreće u začaranom krugu siromaštva i zaostalosti koje eksploatišu njene tzv. „elite“. I ako je ne guraju još dublje, onda je populističkom demagogijom konzervišu u jednu večnu istost koja daje veliki otpor promenama i oslobađanju kreativnih snaga, a to su pre svega preduzetnici i kapitalistička privreda. Danas se ni u Rusiji ne bore protiv kapitalizma, kako tvrdi ruski premijer Dmitrij Medvedev, već žele da izgrade tržišnu privredu, da obezbede privatnu svojinu i stvore građansko društvo. Svetozar Marković je razvio ideologiju zaostalog, neindustrijskog društva na koju će se osloniti i Jovan Ristić i Nikola Pašić u stvaranju masovnih narodnjačkih stranaka koje će se suprotstavljati civilizaciji. Hajdučki će se boriti za podelu vlasti i organizovanu korupciju. Srpsko društvo se kretalo od narodnjačkog socijalizma, zatim kroz monarhističko-oficirski birokratizam do komunističkog socijalizma, da bi se u poslednjih trideset godina vratilo u narodnjačko-državni socijalizam. Već je Kosta Stojanović primetio da su srpske partokratije, posle Turaka i Austrougarske, ne oslobodile, već okupirale prvo Srbiju, a onda i Jugoslaviju. Svaka partokratija je u moć uvodila mediokritete i odbacivala ličnosti koje misle svojom glavom. Ta dugotrajna negativna selekcija retardirtala je društvo, kako je recimo uočio Slobodan Jovanović u svojim poznim spisima“. Autor je takođe istakao da živimo na izuzetno dinamičnom imigracionom području gde su doseljavanja brzo gradila nove i razgrađivala postignute identitete. „Zašto tragedija jednog naroda? Stručnjaci Ujedinjenih nacija opominju da će Srbija 2041. godine imati 23% manje stanovnika nego danas. Znači, biće nas 5,5 miliona. Aktuelni predsednik je odmah zaključio da će tu biti skoro 2 miliona penzionera koje država neće moći da plaća. Bez poreza nema ni države. Sa druge strane, prošlog meseca je vicekancelar Nemačke ponosno izjavio da u Nemačkoj sada živi 400 000 nemačkih državljana i da su to Srbi iz Srbije. Ono što se zna jeste da oko 2,7 milijardi evra, negde oko 8% budžeta, svake godine dolazi na 800,000 različitih adresa u Srbiji. A smatra se da ima još toliko koje nisu registrovane. Znači da živimo praktično tuđim parama. A onda istovremeno govorimo o tragediji. Od 2005. do 2014. godine zemlju je prosečno napuštala 31 000 ljudi godišnje. Te 2014. godine taj broj je iznosio 57, 000, a 2016. oko 60,000. Gotovo kao ceo moj Kruševac. Samo u Nemačku je 2016. godine otišlo 21,000 stanovnika Srbije. Znači, mi galopirajuću emigraciju imamo tokom devedesetih godina kada su ljudi bežali od ratova. Početkom 2000. godine ona staje i onda kreće galop posle ubistva Zorana Đinđića. To je znak da tada nije ubijen jedan čovek već cela jedna generacija“, zaključio je autor.

Komentari





Prepišite ovaj kod

Komentari (0)