Dobar dan

Dobar dan! Dobar dan! Dobar dan! Svima koji su mi dolazili u susret govorio sam sa osmehom Dobar dan. Uzbrdo i nizbrdo pozdravljao sam parove, već iskusne roditelje sa sitnom decom, i roditelje-početnike s bebama u kolicama, grupe, parove, pojedince, babe, dede, džogere, devojke. U brzom tempu napredovao sam od podnožja do vrha Avale, solidno kaldrmisanom stazom što prolazi pored česme Sakinac sa koje je znameniti Đorđe Vajfert voleo da svakog dana pije hladnu izvorsku vodu. Nije mi bilo dovoljno što sam se popeo do planinarskog Mitrovićevog doma, izazivao me i vrh Avalskog tornja, ipak, morao sam da nastavim liftom.

Živahan planinarski trening u poslednjoj suboti ovog septembra, vidoviti najaviše da će nam biti poslednji lepi dan ove godine, posle koga nam dolazi… šta!? šta drugo nego ledena propast, smak sveta, nikada do sada viđena zima, kiše i vetrovi, strah i apokalipsa! Dolaze Poslednji dani čovečanstva! Sve to što zvuči, bljeska, piše, a zovu se mediji, koristi svaku situaciju i onu najnormalniju da nas zaplaši. Sugerišu da živimo neizvesno od danas do sutra, nad ambisom, zapravo, evo, crna rupa nas već guta, slede dani jada i čemera. Strašnim upozorenjima uprkos, opušteno sam svima sa kojima sam se mimoilazio, a dolazili nepoznati, prolazili nepoznati, odlazili nepoznati, govorio srdačno Dobar dan! U našem narodu ustanovljen je običaj da kada sretnete nepoznatog na putu, preko livade, u šumi, treba da se nazove Dobar dan. Pozdrav daruje uljudnost, otkriva dobre namere i izaziva radost zbog susreta, ukida se bojazan od nepoznatog, Drugi nije neprijatelj, nema straha od susreta sa Drugim. Istovremeno i tog Drugog obaveštavamo o miru, prijateljstvu, dobrodošlici. Samo te dve reči u prolazu, bez ikakvog daljeg razgovora, zasnivaju humanu egzistenciju, smislenu situaciju, jer nisu se srela dva zvera u šumi koja će uz režanje krvoločno da se odmeravaju.

Moje dobardan bilo je ljubazno, neusiljeno, nenametljivo, učtivo, bio je uostalom prekrasan sunčani dan rane jeseni, mada su ushićenost razbijali praskavi abartovani motori automobila, u toku je bilo celodnevno moto takmičenje, a Avala zatvorena za sva druga kola.

Nizala se skala različitih načina odgovora na pozdrav. Kada sam na kraju dana vratio film shvatio sam da mi je razmena te dve reči sa drugima otvorila panoramu raspoloženja, vaspitanja i karaktera sugrađana poput dalekozorne panorame sa Avalskog tornja na Beograd i okolinu.

Na pozdrav neki su spuštali lice ka zemlji i jedva sa usana izmrmljavali nešto nerazgovetno što je dolazilo iz neke duševne tmine. Bilo je onih koji bi digli lice, oči bi im bljesnule i uz osmeh jasno otpozdravljali. Evo, sredovečnog para, muž ide napred, na pozdrav okrene glavu na stranu, šmrkne, usekne se i prođe, a žena za njim digla glavu, zasjalo joj lice radošću i sa bogatim osmehom sonorno otpozdravlja. U kakvim kontrastnim raspoloženjima oni žive zajedno, pomislio sam. Prolazi mladi bračni par, on iskoračio napred gura kolica, pozdravlja nasmejano, nekoliko metara za njim mlada supruga, u brižljivo odabranoj outdoor-Decathlon garderobi, kao da je upravo izašla iz radnje, i njoj poželim dobar dan, ne primećuje me, potonula u arogantno ćutanje i uzvišenu samozatajnost, neprobojni oklop oko nje. Dve žene sa rancima hitro se penju, otpozdravljaju mi zdravo nasmejano, sportski. Tri vrlo mlade devojke idu jedna za drugom, otpozdravljaju razgovetno, ali stidljivo, s pogledom smerno uprtim u zemlju. Nailaze dve snažne devojke, oštrih, ukrotiteljskih pogleda, očigledno članice fitnes kluba, sa krupnim haskijem na povocu razjapljenih čeljusti, ispalog jezika i bala, jedna se zaneto vukla sa psom koji se trgao raspomamljen od vrućine, druga me dok sam izgovarao dobardan oholo pogledala preko nosa i dobacila prvoj Pusti ga, nek jurca, nek se izmori… nailazim na grupu zastalu na stazi, dvoje mladih čuče, deda gleda u nebo, baba, očigledno šef cele ove porodice, ljulja dvoja kolica sa bebama potonulim u san, uperila prodoran ispitivački pogled u mene i vojnički odsečno otpozdravlja. I tako su se ređali susreti, jedan za drugim, i dok sam se penjao i kada sam se spuštao, uglavnom ne baš mnogo srdačno, ofrlje i pod moranje dobardan… da se nisam tako uporno oglašavao, sa tom gomilom sveta bih se mimoilazio ćuteći, možda uz neko jedva vidljivo klimanje glavama.

Već sam sišao do podnožja, i odjednom kao da su iz zemlje iznikli, prema uskoj stazi žustro se tiskala velika grupa, njih dvadeset, snažnih, mladih, valjda, Pakistanaca, ten kafa boje, vrlo tamne crne kose, svi su kao jedan preda mnom, bezizražajno i prazno zure pravo ispred sebe kao ne, nismo mi ovde, ne postojimo, Dobar dan viknem pitajući se da li će me razumeti, kao da ih je sunce obasjalo, kao da sam izgovorio čarobne reči, njihova ukočenost i želja da budu nevidljivi u trenu su nestali, svi kao jedan su se okrenuli prema meni i razdragano nasmejali, svi kao jedan su me kličući srdačno pozdravili i oduševljeno digli ruke u vis. I njihova radost delovala je na mene kao da me je sunce obasjalo.

29. septembar 2024.