Zbogom Saša

Na tom ćošku ulica Slaviše Vajnera Čiče i Ciottine gde se vinuo u vis poput mlaza šedrvana riječki Mali neboder, dragulj italijanske arhitekture, uvek je, ako nema oblaka, sunčano, bez obzira koje je godišnje doba.

Žmirkam na aprilskom suncu pred kafićem uz jaki i ukusni kratki espreso, uglavljen u visoku barsku stolicu i naslonjen na zid nebodera. Eno Saše vidim ga kroz pored mene otvorenih vrata antikvarnice polegao za kompjuterom i raspravlja s nekim preko telefona. Zadovoljan sam. Malo pre samo sam mu rekao Interesuje me Afrika i njena kolonizacija, ustao je i krenuo da ćutke pregledava prepune rafove do vrlo visokog plafona, zatim je zamakao u lavirint knjiga, a za povratak iz njega stvarno treba Arijadnina nit. Neko vreme se ništa nije čulo osim radija, a onda je izronio sa šest knjiga u naručju i svaka je bila dragocena za temu koja me interesovala. Mada mu nisam šire obrazlagao, tačno je znao, u tom trenutku i bolje od mene, šta mi treba. Sa knjigama koje mi je pronašao mogao sam i da počnem i da završim tekst.

Retko se na ovim ignorantskim prostorima sreću ljudi poput Saše Dmitrovića, istoričara, publiciste, antikvara. Verujem da ne preterujem ako ustvrdim da je knjižarstvo od Triglava do Đevđelije u 20. veku i prvoj četvrtini 21. imao u malom prstu. Nije znao samo za knjige, autore, izdavače itd, već i za posebne tekstove gde je i kada koji objavljen. Čudo jedno! Sa bazom podataka poput veštačke inteligencije. Živa enciklopedija. Nema šta nije znao. Nema istaknute ličnosti, žive ili mrtve, iz bilo koje oblasti od pozorišta, politike, muzike, filma, moreplovstva, masovne kulture… o kojoj nije imao uvek informaciju više, do pikanterija. Bezbroj anegdota vrcalo je iz njegove duhovitosti. Brzomisleći povezivao je razne teme i mnoge ljude i otvarao sagovornicima nove vidike. Brzina mu je bila osnovni način postojanja, uvek na tački ključanja. Brzo je mislio, brzo govorio, brzo hodao, brzo pio i… brzo je proživeo. Zvezda padalica, fijuknuo u bljesku i evo već nestao.

Na pozornici sunčane strane Ciottine ulice ispod Malog nebodera Saša je proveo svoj kratki, grčeviti život, riječki bard, namazan svim riječkim farbama, i žustri učesnik u krugu takvog-kakvog života u senci ove jedinstvene zgrade. Mene je privlačila i njegova veština da iz ozbiljnog diskursa neprimetno sklizne u ironiju i sarkazam, ili u raspravu. Mogao sam satima da ga slušam i razgovaram. Pri tom je lice zadržavalo ozbiljnost, čak i neku durašnost „tvrdog momka“. Kad god bih ga sreo to njegovo lice podsećalo me na čuvenu tvrdu, rošavu facu Edi Konstantina, američkog glumca koji je glumio opasne tipove u francuskim kriminalističkim filmovima. Bio je prava pank-faca, onaj buntovnik koji se ne da prilagoditi i ukrotiti, niti sebe potčiniti bilo kojoj komfornoj normalnosti, tako je i izgoreo, najviše u borbi sa samim sobom…

Adieu, mon ami…

(12. avgust, 2025.)

1.Mali neboder

2.Antikvarnica

3.Lavirint knjiga