Zarobljeni u čekanju

Sedam sati sam čekao na graničnom prelazu iz Srbije u Hrvatsku, zaglavljen u saobraćajnom koridoru, kako briselska birokratija naziva ove putne pravce. Nema šanse da skrenem, nema šanse da izađem, da se okrenem, odustanem i vratim. U pakovanju sam koje poput pampura mili napred, mic po mic nekoliko sekundi pa stop desetinama minuta, i tako satima po nekoliko sekundi, ali i danima i noćima. Do nedavno samo letnjim mesecima i oko Nove godine, ali sada zbog raznih praznika i prave seobe naroda zbog raspusta i odmora proteglo se gotovo na celu godinu.

Čeka se sedam sati da bi se prošlo 300 kilometara kroz Hrvatsku i zatim opet stalo i čekalo sedam i više sati na hrvatsko-slovenačkoj granici. Da bi se ušlo u EU potrebno je 15 sati (da ne računam bugarsku, grčku, makedonsku granicu)! U evropskoj koridorskoj klopci uhvaćeni su milioni ljudi. Oko mene „rže“ bezbroj automobila u nekoliko kilometarskih, nepreglednih kolona. U automobilima su uglavnom građani Turske, šalim se da sam među Turcima kao pre nekoliko vekova kada su bili u osvajačkoj navali da osvoje Beč. U stvari, za razliku od svih drugih u ovom paklu, nisam gastarbajter, samo zarobljeni turista, žrtva progresa EU koja ne može da funkcioniše bez miliona radnika pa usisava sirotinju sa dva kontinenta.

Šta znači u psihološkom, socijalnom, kulturnom, ekonomskom smislu ovo strogo čekanje na južnim granicama EU tolikog radnog naroda sa njihovim porodicama i sitnom decom koji daje ogroman doprinos evropskom blagostanju? Ordinarno mučenje, psihičko i fizičko iscrpljivanje. Čekanje koje ubija. Zaglavljen sam u glib gde se predstave o prostoru i vremenu gube. Upao u ništa. Radio dosadio, sve okolo nervira, svi sadržaji na mobilnom pročitani više puta, tupost udara u mozak. Ljudska prava? Poštovanje žena, dece, porodica? Devastirani. Masa ljudi u strogom čekanju unižena je u svakom pogledu. U higijenskom pogotovu. Ta Obećana zemlja gde vlada princip Vreme je novac, gde su civilizovane sve dimenzije života njenih građana, gde vlada sloboda, ogromnu masu ljudi gura na ivicu nervnog sloma, u koridorsko zarobljeništvo, i uništava im sate životnog vremena. Što reče Ivo Andrić zarobiti nekog čekanjem to je najsigurniji način vladanja nad njim, to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek. Velike su šanse da se izmorenim, iznerviranim, nenaspavanim ljudima dogode i saobraćajne nesreće…

Milionima žena, muškaraca i deci iz južne Evrope i Bliskog Istoka više nego jasno se pokazuje da su bez obzira na radne i boravišne dozvole zapravo ante portas EU, da su ipak građani drugog reda. Nekada se čekalo pred zidinama i kapijama srednjovekovnih gradova, tako je i danas na ulazu, ali i na izlasku iz evropske citadele.

Ako već EU izdvaja ogroman novac za razne civilizatorske projekte na „varvarskom Istoku“, ako udomljuje i osmišljava tolike ljude, poslednji je čas da preduzme mere i civilizuje ulaske i izlaske na svojim granicama, da građanima vrati dostojanstvo i prestane sa nipodaštavanjem njihovog životnog vremena. Jedni drugima su neophodni. U suprotnom južne granice EU postaće neprohodne i mesta za višednevna logorovanja, a ja dok se ne realizuje teleportovanje više ne idem u tom pravcu.

(Kraj avgusta 2025. na graničnom prelazu Batrovci-Bajakovo)