Ljubav u Opatiji

… stigao sam na pusti pacifički atol gde ljudi nisu niš znali, ali ja sam bio lenština, volim krasno živeti pokraj mora i sve u svemu vrlo sam neozbiljan … ha ha ha... Opatija je jedan vrt, jedan san, jedna irealna sredina, jedno kupalište, ona je Eden koji mi godi, to je moj prirodni meridijan i paralela: ne bih mogao nigde drugde živeti nego u ovoj opatijskoj nirvani…ha ha ha…

Ovako je kroz smeh govorio slikar Ivo Kalina kada se polovinom prošlog veka iz Zagreba vratio u Opatiju.

Kamere, blicevi, reflektori, novinari i grupica radoznalih na terasi Umetničkog paviljona Juraj Šporer. Gotovo fatamorgana u letnjoj vrućini. Otvara se izložba baš kada leti i nije vreme. U 17 h. Preko 30 stepeni, sunce neumoljivo, ali je takav bio raspored gradonačelnika, kasnije su mu se ređali važniji događaji – otvaranje kafića, sport… Umetnici se hvale, oni jesu za ukras, ali proza života kuca daleko od njih. I već je puno turista, trebalo bi kulturno obeležiti početak sezone, pa eto navršilo se 100 godina od rođenja slikara Ive Kaline i 30 godina od njegove smrti.

Kritičari, istoričari dali su svoj sud o njegovom delu i smestili ga u sam vrh hrvatskog i liburnijskog stvaralaštva. Sam Kalina sebe je stavio u internacionalan kontekst i živeo je i radio u neprestanoj komunikaciji sa Venecijom, Trstom, Milanom, Parizom, Njujorkom. Naglašavao je svoje austrougarsko multinacionalno češko-nemačko-slovenačko poreklo. Ipak, dobar poznavalac njegovog dela, Ervin Dubrović, ocenjuje da ga je tek život u Opatiji nagnao da stvori svoja najizvornija dela, najzanimljivije i najsvežije cikluse.

Opčinjen Pikasom Kalina je obožavao slikarstvo, žene i alkohol. Slikao je i stalno se pitao šta je slikarstvo. Bio je sa ženama i stalno je tražio novu, kao što je bio i u stalnoj potrazi za čašicom bez dna. Slikarstvo i žene su ga osmišljavali i uzdizali, alkohol ga je dotukao.

U svakom razgovoru glavna tema bile su mu žene. Turizam je u Opatiju poput plime svake godine donosio izobilje žena željnih, kao i on, avantura, a on je bio povodljiv i, kako ga je jedan prijatelj okarakterisao – najneodgovorniji čovek koga je u životu upoznao. Smatrao je sebe delom prirode, a zar i žena nije deo prirode? Planina, zar to nisu bokovi, struk, zar stablo nema trup i ruke, naglas se pitao. Tako ih je i slikao u seriji akata, često bez glave i nogu, samo od-do. Šalio se da sve što je muškarcu potrebno kod žene nalazi se između grudi i bedara, ha ha ha…

Uključuju se kamere, reflektori, sevaju blicevi, počinju govori, otvara se izložba. Slušam i šetam, meni se dopadaju Kalinine slike. Zastajem pred dva portreta iste žene. Na jednom je brižna, skrštenih ruku ispod grudi, na drugom samo lice toplog izraza, krupnih očiju, vernog pogleda. Ona je takođe jedna od legendi Opatije – Anita Baričević Kalina.

On je voleo nju. Jeste voleo i druge žene, spreman da ode za svakom, spreman da za svakom pogine. Ali, Anita je bila zavičaj, vraćaće joj se.

Ona je volela njega. Čekala ga, ali, kao i on, u međuvremenu nije gubila ni vreme ni prilike.

A počelo je jedne jesenje kišne večeri. Anita je žureći prolazila Slatinom, okliznula se, pala i sve što je nosila rasulo se oko nje po pločniku. Krupan, nepoznati muškarac priskočio je i pomogao da se digne. Bože, kako lep čovek, kao filmski glumac, mislila je u sebi, zahvalila se i primetila da je uprkos urođenoj eleganciji bio sav zgužvan, u iskrzanim pantalonama, zaključila je da se nešto s njim događa. Za trenutak su se rastali da bi se posle stotinak metara ponovo sreli, pa im se i jezik odvezao. Slikar je, živi u kući kod mame, samo što je došao iz Zagreba, za sobom ima dva braka. Ona radi kao laborant u apoteci, usput i šije, ima sina iz prethodnog braka. Ivi se dopala naočita, mlada žena i kreće sa opsadom. Ali se veza prekida, on ima puno prijateljica koje dolaze, odlaze, on za njima tumara po Evropi.

Kada se završila letnja sezona, pokunjeno se vraća Aniti i moli da se pomire. Ona nije zlopamtilo i sledećih deset godina njihova veza je čvrsta i oboje napreduju. Ona postaje poznata modna kreatorka, otvara salon, i pomaže njemu da se sa svojim slikama probije i proslavi. U pripremi platna, ramova upošljava i svog sin, a i ostalu rodbinu. Nastanjuje se u njegovoj kući, mama je prihvata, bolje da bude neka koju ona poznaje, jer ak mi neku fuflu dopelja, bu mi sve imanje profućkala. Njen sin Arsen je stalno sa njima, i u Opatiji i na putovanjima po Evropi.

Kada se 18-godišnji Arsen ponadao da je sebi pronašao devojku, ona se zaljubljuje u njegovog markantnog očuha. I Kalini se zavrtela pedesetogodišnja glava pred lepoticom od 20 godina i tajno izlazi sa njom, ali ga odlučna Anita lovi i prekida tu strast. Njega nemir za ženama ne napušta i veza sa Anitom se prekida. Udaljuju se, svako svojim putem.

Opatija je mala, pa se događalo da se noću zateknu na istom parkingu i da se gledaju kroz prozore svojih kola, Kalina Anitu sa njenim ljubavnikom, Anita Kalinu sa njegovom ljubavnicom.

Onda mu u život uleće Blanka, 30 godina mlađa, ćerka direktora najveće brodske firme u zemlji, a majka joj mlađa od Ive. Otac dolazi do njegove kuće, grdi i traži da je ostavi. Kalina staje pored jednog drveta i moli da ga na tom mestu ustreli iz pištolja, ali otac nema pištolj. Niko ih nije mogao rastaviti. Ludo zaljubljeni venčavaju se, vode buran život po hotelima i u velikom društvu prijatelja. Delovalo je da će oboje završiti na odeljenju za odvikavanje od alkohola. Majka ga je ucenila, tražila da se razvede, inače će ga lišiti nasledstva i prodati svu imovinu. Poslušao je, i Blanka je razumela i prihvatila, razveli su se, ali su nastavili još neko vreme da zajedno žive veselo i sretno.

I Anita se u međuvremenu udala za oficira NATO-a i razvela.

Opatija je mala i Kalina je katkada svraćao do Anite na piće i razgovor. Ona je brinula o njegovoj mami do smrti.

Njemu i dalje dolaze i odlaze prijateljice, ali i on stiže do psihijatrije u rastrojstvu od alkohola. Sreće ga Anita na ulici, zgrozila se kako je izgledao neuredno, bolesno i jadno. Sažalila se i počela da vodi računa o njemu, pozivala ga na ručak i pored nje se oporavlja, leči, slika. Malo pomalo krenuo je da dolazi i uveče na TV dnevnik, a jedne jesenje večeri dok je padala kiša rekao je Ja više ne idem iz ovog stana, ti zovi policiju, radi šta hoćeš, ali ja ne idem. Iz ove fotelje gledam more, meni je ovde dobro… I od te noći do kraja života spavao je kod nje, nije odlazio svojoj kući. Svima je objavio da je Anita njegova verenica, jer to je ljubav koja traje već celo stoleće.

I uprkos tome što se Anita protivila, pozvao je matičara u stan i njemu je to bio četvrti, a Aniti treći brak. Zajedno su skupili sedam brakova. Matičar je održao govor i negirao da je Kalina beznadni tip, jer već sama okolnost da se četvrti put ženi dokazuje da kod njega nada stalno pobeđuje iskustvo, i nema govora o beznađu jer beznadni su zapravo oni koji još nisu zatražili ni razvod svog prvog braka!

Uplovili su u mirne, vesele bračne vode, a Kalina je na sva usta hvalio svog prethodnika, oficira NATO-a, jer je za sobom u kupatilu ostavioveliku količinu izvrsnih NATO žileta i sada i on, siromašni opatijski slikar, ima čime da se brije.

Prošle su godine, Anita je sada na zidu Umetničkog paviljona Juraj Šporer, upravo se otvara izložba onog koji ju je slikao. Opet su zajedno.

I gradonačelnik je prozborio nekoliko rečenica i prepustio mikrofon Anitinom sinu Arsenu, sada uvaženom lekaru… kamere, blicevi, reflektori... uspeo je da između mnogih uzdaha procedi Mnogo sam ga voleo, mnogo mi je značio, i zagrcnuo se od navale emocija i suza… izložba je otvorena do 6. jula 2025.

(20. jun, 2025.)

1. Portreti Anite Baričević Kaline

2. Ivo Kalina, kao mlad i u zrelim godinama

3. Ležeći aktovi, Od grudi do bedara

4. Ulica u Voloskom

5. Šta je slikarstvo