Legenda Zoran Verdi

Pored mene na slici u letnjem, lanenom sakou bež boje je Zoran Luković Verdi. Nadimak je dobio po svom italijanskom restoranu Verdi u samom centru Beograda, u Čumićevom sokačetu.

Sa političkim usponom Zorana Đinđića i Demokratske stranke, iz sve dublje političke i društvene krize sredinom devedesetih, iz sve intenzivnije borbe opozicionih stranaka protiv režima Slobodana Miloševića, posle uvođenja sankcija UN i posle pustošeće hiperinflacije izronili su on, nama novinarima potpuno nepoznat, i njegov živopisni restoran. U naletu estrade, mafije i zvuka Ibarske magistrale, kada se sa politikom i kulturom tonulo u turbo-folk i kada su se kafane krstile bombastičnim patriotskim imenima, Zoran Luković se usudio da u takvu uzavrelu javnost ubaci ime ikone elitističke umetnosti, opere. Mada je Verdi i sam sa svojim opusom nastao u dramatičnim okolnostima italijanskog Rizorđimenta, tako da je politički mogao da simboliše političku borbu koja se vodila u Srbiji. Mi naivni, avaj, verovali smo da idemo u pravcu nužnog Preporoda, i da već po onoj staroj Nomen est omen (Ime označava), ime restorana upućuje i na identitet Demokratske stranke, da ona nema samo evropsku političku emancipatorsku misiju, već i kulturnu (surovo otrežnjenje nažalost doći će prekasno, kada DS izda svog ubijenog lidera i kada nam vrati i ponovo natovari devedesete na grbaču, fait accompli).

Idemo kod Verdija, Vidimo se kod Zokija, Čekam te kod Verdija – bile su tada uobičajene fraze svih koji su nešto značili u društveno-političkom-kulturnom životu Srbije i Beograda. Od ručka pa do večere restoran Verdi bio je epicentar onih koji pokreću i drmaju (movers&shakers), ukrštanje i pojačavanje mnogih energija. Jedini koji ga nisu posetili bili su Slobodan Milošević i Mira Marković, ali su mogli distancirano da uživaju u njemu, pokazivane su im i slike restorana i slike gostiju, a mogli su i u specijalnim biltenima da pročitaju o čemu se za tim verdijevskim stolovima (bilo ih je14) razgovaralo.

Tržni centar Čumićevo sokače, prvi u Beogradu, otvorio se upravo kada je Deda-Avram savladao grozomornu hiperinflaciju kada su se plate svele na 3-4 nemačke marke, a do večeri bi se pretvorile u ništa. I odmah, baš kao u svakoj krizi, Čumić postaje epicentar luksuzne kupovine, Beneton i brendovi, antikviteti, nakit i satovi, italijanske venčanice, svadbena odela i cipelice, skijaški kombinezoni, fini veš… Arkan otvara menjačnicu, preko puta nje su kockarski aparati, a malo skriven na početku dugačkog hodnika koji izlazi na Terazije, a sa izbačenom, zastakljenom verandom i sa probranim gostima otmeno se uzdizao u razdraganoj trgovačkoj atmosferi restoran Verdi. U tom metežu bio je poput fatamorgane. Visoko u vazduhu iznad večite gužve na Terazijama kod broja pet, mala, jedva vidljiva, tiha firma sa čuvenim portretom Verdija pod cilindrom i sa belom maramom oko vrata upućivala je da se na kraju dugačkog, mračnog hodnika nalazi centar elitnog okupljanja. Tiha reklama, nasuprot bahatim i agresivnim, sasvim nestvarna.

Preko noći je Zoran Verdi postigao uspeh, proslavio se, stvorio je vrlo posećeno kultno mesto. Političke stranke nisu bile toliko zakrvljene, a ni ljudi podeljeni, tako da su u Verdi svraćali svi, i iz SPS i iz SPO i radikali i julovci, pisci, novinari, umetnici, profesori, advokati, sudije, tužioci, inženjeri, bankari, preduzimači-početnici, biznismeni i biznismenke, ambasadori i ostale diplomate, državni službenici i svi špijuni na službi u Beogradu…

Čemu je imao da zahvali za uspeh? Naravno, prvo svojoj preduzimljivosti, a i pročulo se da je to restoran Demokratske stranke i Zorana Đinđića. Tu je, nadali su se, mogao da se vidi i sretne Zoran Đinđić. Luković jeste bio član DS, ali je Đinđić retko dolazio i to uglavnom da bi se brzinski, poslovno, bez ručka, sreo s nekim, nije bio raspištoljeni kafanski tip, nije preterano uživao, a nije od silnog angažmana u stranci i na terenu ni imao vremena. Svejedno restoran je bio pod njegovom aurom i otelotvoravao njegove osobine - polet, dinamiku, modernost, otvorenost, trezvenost, budućnost. Značajno je bilo što je Luković na šest meseci angažovao za šefa kuhinje i kreatora menija čuvenog Stevana Karapandžu, a neizostavni gosti bili su mu i umetnici poput vajara Dušana Džamonje, koji je znatan deo svog boravka u Beogradu provodio u Verdiju. Već na samom ulazu u restoran bile su u bogatom aranžmanu izložene mediteranske đakonije, od riba do školjki i rakova, masline, narandže, banane i ananas, sa preporučenim jelom za taj dan. Na meniju su bile razne paste, te karpačo i marsejski bujabez (bouillabaises) za koje je u tadašnjem Beogradu retko ko čuo (i probao).

Enterijer restorana bio je u italijanskom stilu, zidovi u terakota bojama, lampe sa diskretnim svetlom na zidovima, šank obložen oniksom med boje, konobari u belim košuljama sa leptir mašnom i u crno-sivim prslucima i crnim pantalonama, vrlo učtivi, diskretni, izvanrednih, otmenih manira. Savršeno doteran Luković je obilazio goste, svakog je poznavao, svakom je poželeo dobrodošlicu i preporučivao kuhinjski novitet. Ležerno je držao jednu ruku u džepu od pantalona, u drugoj nezapaljenu cigaretu. Kretao se hitro između stolova i zastajkivao tačno toliko da ne poremeti nikog, ali ukaže poštovanje i istovremeno skrene pažnju ostalim gostima da se radi o važnoj osobi. Neki su i postajali javne ličnosti upravo u njegovom restoranu. Žene su osvojile Verdi, i sasvim mlade i dame srednjih godina, moglo bi se reći da je to bio prvi beogradski restoran (osim možda Aero-kluba) u kome su žene bile najčešće u većini. Svojim prisustvom, toaletom, šminkom doprinosile su otmenosti i lepoti prostora i činile ga još privlačnijim. Koliko je tu samo usplamtelih pogleda razmenjeno! Strasnih vizuelnih okršaja bez baruta, ali i zavidljiva imaginarna „ubijanja“!

Beograd je bio kao i uvek u političkoj groznici, tek su stigli pejdžeri, mobilni su lagano osvajali Evropu, a vladala je svakog sata celog dana i noći glad za informacijama. Vremešni Goranac, čuveni tadašnji kolporter, oko pola devet uveče prvo je svraćao u Verdi prekriven naramcima svih sutrašnjih novina. U trenu bi se za stolovima raširile stranice, gosti bi nestali iza njih zadubljeni u tekstove, po celom enterijeru bi se razleteli naslovi. Utorkom uveče, najčitanija novina, još je mirisala na štamparsku boju bio je Telegraf, Nedeljnik u sred srede, Slavko i ja bi se kočoperili i uživali u novinarskoj slavi.

Uprkos krizi tada je sve odisalo optimizmom, bili smo ubeđeni da su oko nas nove, mlade snage za preporod države i društva, da nam se rađa jedan novi svet, da oni koji će nas izvesti iz mraka upravo svraćaju u Zoranov Verdi, i da samo treba da se obori Milošević, pa da svima nama procvetaju ruže, a Srbija će na zelenu granu, postaće uspešna i progresivna zemlja. I te, tada mlade, naročito de-esovce i de-esovke, koji su, druželjubivi i samouvereni, sedeli u Verdiju, Zoran Verdi je posebno uvažavao, obezbeđujući besprekornu društvenu promociju za uzletanje njihove, od svih očekivane, apostolske misije.

A onda je ubijen Zoran Đinđić, i kako je sve u društvu krenulo naopako, a neki drugi ljudi se ukrcali na presto i zgrabili moć, tako je i Verdi počeo da tone. Ideja i akcija „Đinđić“ bili su likvidirani, i njegova sudbina zahvatila je i Zorana Lukovića. I unutar DS došlo je da preraspodele moći i uticaja, djindjićevski kadrovi postali su nepoželjni, neki su marginalizovani i oterani, drugi su pognuli glave pred novim vođama i podvrgli im se, a neki su shvatili da Život ne može da čeka i pakovali za njih korisne dilove sa svakim ko je bio u vlasti. Novi kult je zahtevao i drugo „mesto“, napravljen je drugi restoran u ulici Cara Lazara i elita se preselila tamo. Verdi je bio sve prazniji, trudio se Zoran svim silama da ga održi, ali je na kraju zatvorio i pao u zaborav…

U prvi mah sam pomislio da današnji izgled tog restorana ukazuje koliki je nemar društva prema značajnim mestima, ali ti ondašnji mladi iz Verdija toliko su nas iznenadili kada im se pružila prilika da ostvare ono što smo sanjali i što su zastupali devedesetih, da sam shvatio da i oni zapravo liče na ovaj propali restoran iz njihove mladosti, da je on sada njihovo ogledalo, uprkos tome što su se obogatili i snašli u životu. A za Zorana Lukovića pobrinula se korona.

(3. maj, 2025.)

1-2. Veranda Verdija danas, nekada su tu bila najpoželjnija i najekskluzivnija mesta za sedenje

3. Dušan Džamonja sa suprugom

4. Lik Verdija bio je na firmi visoko iznad glava prolaznika na Terazijama