Što pre „odmuškarčiti“ Crkvu!

Nekako se vekovima već podrazumeva da hrišćanske crkve vode muškarci, jeste prisutna Bogorodica, Sveta Marija, pored njenog kulta prisutne su i druge svetice, ali ipak temelj su sveti spisi koje su ispisali sveti muškarci, a u Jerusalimu i Aleksandriji sastavili ih u knjige učeni teolozi. Bog je muškarac, i ljudski rod je Adamovo koleno i Eva je napravljena od muškog rebra. U spisima evanđelista uglavnom se zapoveda da žena bude poslušna i ponizna mužu svojemu i zna se kakvo će ime poneti ako se ne drži tog reda.

Svako ko je odlazio bilo u pravoslavne ili katoličke hramove i ukoliko su prisutni i sveštenici i monahinje mogao je da primeti „od oka“, iz govora tela, iz načina obraćanja, uspostavljenu hijerarhiju u kojoj je sveštenik uvek gore, odnosno da su sestre pune poštovanja, spremne da bespogovorno sve poslušaju što im se kaže, a i da otrpe i njegovu svađalačku nervozu. Bilo je normalno da je ženi i kada je sveštenica položaj niži u odnosu prema svešteniku, a o njenom uspinjanju u visine crkvene hijerarhije nije se ni razmišljalo, jer je bilo isključeno i nezamislivo.

Papa Franjo je smatrao da je takav poredak nepravedan, da treba uspostaviti novi, i u autobiografiji među mnogim temama koje su značajne za njega lično, za svet i crkvu, osvrnuo se i objasnio te svoje stavove. Meni su bili vrlo zanimljivi.

Crkva je žena, a ne muškarac. Mi sveštenici jesmo muškarci, ali, papa Franjo je rezolutan, mi nismo Crkva.

Žena je Crkva zato što je verenica!

Čija je verenica papa ne navodi, ali jasno je da misli da je verenica samog Boga, jer ko je samo znao za njenu tajnu nego On, konačno zatrudnela je Njegovom voljom. Adama je Bog napravio od blata, to je bila manufaktura, ali Hrista je stvorio kroz misteriozni kontakt sa ženom, sa Marijom, ona ga je rodila, a Crkva je Hristova crkva, Crkva njenog Sina. Iz tih svetih tajni za papa Franju je proistekao jasan, ovozemaljski nalog:“Zato je sve hitniji izazov ustanoviti nove kriterijume i načine kako bi se žene što potpunije uključile i učinile protagonistkinjama u raznim područjima društvenog i crkvenog života, kako bi njihov glas dobio veću težinu i kako bi se u većoj meri prepoznao njihov autoritet. Moramo ići napred.“

Papa apeluje na klerike da shvate od kakve je važnosti „teologija žene“! A ako to ne shvate, neće razumeti ni šta je Crkva. On se kaje što je napravljen „veliki greh“ što je Crkva maskulinizirana, i imperativ je da se što pre „odmuškarči“. Ali, pri tom treba dobro paziti da se žena ne „pomuškarči“, naprotiv, papa očekuje da u Crkvu žene unesu svoju prirodu, baš onakvu kakva im je od Boga data. On traži da se potpuno vrednuje i sprovede „marijansko načelo“, a ono je za njega važnije od „petrovskog načela“:

“Marija je važnija od Petra i veća je mističnost žene od službe… Nema razloga da se ženi brani da zauzme vodeću ulogu u Crkvi: neće se moći zaustaviti nešto što dolazi od Duha Svetog… Bog jeste tata, a još više majka“.

Kako drugačije razumeti, nego da je papa Franjo otvorio prolaz da jednog dana vrhovni poglavar Crkve bude žena-papa, papinica. On je iskoračio, napravio je „jedan korak“ i za generalnu sekretaricu Uprave Papinske države naimenovao sestru Rafaelu Petrini, a uz nju su članice Dikasterija za biskupe postale još dve žene, jedna sestra Ivona Rengoa, i „civil“ Maria Lia Zervino. One učestvuju u odlučivanju o izboru biskupa širom sveta. Žena je takođe direktorka Vatikanskog muzeja, a i još mnoge druge su uključene u razne organe Vatikanske države.

Zašto se papa Franjo, i službeno i lično, toliko posvetio ostvarenju „marijanskog načela“?

Možda se može objasniti prvo njegovim italijanskim poreklom. Mada se rodio i odrastao u Argentini, kroz celu svoju ispovest u knjizi on se nostalgično vraća na svoje italijanske korene, rođake, oblasti, sela, zemljake, a poznato je kakav kult majke gaje Italijani. Zatim, njega je intelektualno i emotivno pogađao položaj žene u raznim društvima i on ga naziva „posebnim oblikom siromaštva“. Potresna su njegova svedočenja o susretima i razgovorima sa mnogim silovanima ženama iz raznih ratova. Samo on zna šta je sve čuo u ispovedaonicama. Protestuje i što se žene u industriji zabave i spektakla i tzv umetnosti pretvaraju u objekat porno-požude. On piše:“Žensko telo, simbol života, neretko zlostavljaju i skrnave i oni koji bi ga trebali čuvati i biti životni saputnici. Brojni oblici nasilja, ropstva, sakaćenja ženskog tela, njegovo pretvaranje u robu, zločinačko ponižavanje koje ga svodi na predmet kupoprodaje i iskorištavanja, pa i diskriminacija i ograničenja u profesionalnom životu, sve je to sramota našeg društva koje se hvali da je moderno i razvijeno… To je istinska sablazan protivna evanđelju, sramota koja nas obavezuje na borbu“.

Celog života nije mogao papa da zaboravi jedan dramatičan doživljaj iz svog detinjstva, nikada nije iz njega iščilio i postao je sastavni deo njegovog bića, a to je strah od gubitka majke. Njegovi roditelji su se žešće posvađali pred njim, što ga je paralisalo, i majka se obukla uzela torbu i izašla iz kuće. Duže je nije bilo, otišla je do prodavnice, ali je on pomislio da ih je napustila. Srušio mu se ceo svet, osetio se odbačenim i strašno usamljenim. Majka se vratila, ali ta svađa i njena odsutnost napravili su dubok ožiljak u njegovoj duši do pred smrt. Svojim čitaocima je poručio:“Nikada se ne svađajte pred decom!“

(10. maj, 2025.)