U kakvom svetu živimo
Viktor Ivancic (Izvor:Autonomija)
Političke i kulturne vrednosti Zapada behu nekad svetionik prema kome su se upravljali i težili milioni ljudi sa ostalog dela planete. Čak se ubeđivalo da se došlo do poslednjeg, najvišeg, stadijuma civilizacije i američki filozofi objavili su kraj istorije. Sve je postignuto, ovo je najbolji od svih svetova, sledi samo konzumacija postignutoga.
Upravo je objavljena knjiga Poštena inteligencija – Novinarstvo i duh kapitalipse hrvatskog novinara Viktora Ivančića, jednog od poslednjih mohikanaca kritičkog i pravdoljubivog novinarstva na Balkanu. Viktor je za knjigu izabrao 11 svojih tekstova objavljenih u poslednjih 15 godina. Danas se ceni, sudeći po njegovim tekstovima, samo Nepoštena inteligencija, Poštena se proganja kao izdajnička, neprijateljsko-špijunska ili umobolna.
U tekstu sa gornjim naslovom Viktor na primerima Snoudena, Asanža, Čelsi Mening, Vikiliksa i primerima iz Hrvatske (slučajevi Ankice Lepej i Milana Levara) pokazuje kako su temeljne vrednosti Zapada kao što su Istina i Pravda posuvraćene, a oni novinari koji se usude da otkriju Istinu pa da se shodno njoj sprovede Pravda i zaštita javnog interesa, bivaju progonjeni, zatvarani, u nekim slučajevima i likvidirani. Ono što je do skoro Zapad u kritici SSSR označavao kao Gulag (ukidanje ljudskih prava, dirigovani mediji, progon neistomišljenika, laž, nepravda, masovna prisluškivanja, represija tužilaštva, policije i suda, tamnice) bez zadrške montira i kod sebe. Viktor podseća da je Snouden bio prinuđen da iz „demokratije“ pobegne u „tiraniju“, iz liberalne Amerike u autokratsku Rusiju.
Nema sumnje, tvrdi Ivančić, da kapitalizam jeste korupcija. Sprovode je političari i državni službenici, a od raskrinkavanja i uvida javnosti štite se zloupotrebom instituta državne tajne. Usudi li se neko da otkrije tu „državnu tajnu“ (kao što je Snouden otkrio da država bespravno prisluškuje milione građana) biva optužen da je ugrozio nacionalnu bezbednost. Proganja se, sprovodi se javni linč, nameštaju se afere, kao Asanžu „silovanje“ u Norveškoj. Čim vlast objavi, primećuje Ivančić, da se „ugrožava nacionalna bezbednost, novinari se u premoćnoj većini zbijaju oko stava vlasti, kao pčele uz maticu i rasprava se ubrzo sa sadržaja dokumenta – u kojima leže dokazi o zločinima, korupciji i zloupotrebi vlasti – preusmerava na onoga koji je dokumente obznanio i time navodno ugrozio nacionalnu bezbednost“. Američki novinari su postigli konsenzus sa državnim spin-maherima da je Vikiliks sotonska rabota. „Umesto kritičke distance i preuzimanja kontrolne funkcije, kako se već milozvučno tepa u žurnalističkim psalmima, vodeći mejnstrim mediji zatiču se u položaju mahovine koja se veže uz vladajuće stablo“.
Čak je i nobelovac Mario Vargas Ljosa (a ko bi drugi nego nobelovac trebalo da bude „poštena inteligencija“) vrlo oštro napao i ismejao one koji žele da zaštite javni interes i otkriju šta se pokriva „državnom tajnom“. Po njemu novinarstvo koje pokušava da odgonetne „državnu tajnu“ jeste „informacijski egzibicionizam“ i anarhizam. Džulijan Asanž nije veliki borac za slobodu, nego uspešan zabavljač i animator, neka vrsta Opre Vinfri za informacije. S pravom onda Ivančić pita: Kako to da „demokratija“ (koju vlast izjednačava sa sobom) ima potrebu ne samo da utamniči „zabavljača i animatora“, već da ga i psihički i fizički uništi? I to sve zbog njegovog ugrožavanja „demokratije“!
Na Zapadu se danas istinoljubivost i kritička distanca izjednačavaju sa sabotažom, interesi kapitala i njihovih vlasnika nisu ni Istina ni Pravda, već Profit. U njihovim rukama su i mediji, pa oni koji ih uređuju u dilemi su: ostati bez posla ili objaviti, kao što se pokazuje u romanu Milenijum norveškog pisca Stiga Lašona. A „državna tajna“ je, zdravo je da svako zna a da se pravi da ne zna - obmana i preporučuje se da se prihvati zdravo za gotovo, inače drznika čeka pakao. Neće ga zaštiti ni Evropska unija „koja se pompezno izdaje za rasadnika demokratskih sloboda“ (sve su članice EU odbile da Snoudenu pruže azil). A Ivančić zaključuje da je EU sebi dopustila da se „sroza na nivo da postane represivno-politička ispostava strahovlade sa sedištem u Vašingtonu, garnizon na periferiji“.
Kao i globalizacija i vrednosni sistem se podređuje protoku kapitala i investitorima. Kapital se najbolje oplođava, kako je primetio italijanski pisac Alesandro Bariko, u „slobodnim zonama“ van SAD i EU – u „slobodnim zonama može se proizvoditi i trgovati uz minimalne poreze, beznačajnu kontrolu sindikata, bez ikakve brige za očuvanje prirode: sve u svemu bez ikakvih propisa… za sada u tim područjima radi oko 26 miliona ljudi (procena iz 2002.)“. A za kapitalom, koji podrazumeva korupciju, širi se i Gulag.
Demokratija, Istina, Pravda, Ljudska prava na Zapadu su se, zaključuje Ivančić, sveli na dekoraciju. Zapad je krenuo nekim drugim putem.
Izdavač: Ex libris, Rijeka, 2025.
(18. maj, 2025.) 
