30 godina Telegrafa

Jesu prošle godine, ali smo još uvek u epohi koja je počela devedesetih i još se nije okončala. I na početku te epohe pojavio se Telegraf – nedeljnik usred srede, novina koju sam pokrenuo sa Slavkom Ćuruvijom.

Telegraf je bio najuspešniji privatni novinarski poduhvat u Beogradu i Srbiji od 1945. pa sve do danas.

Tačno pre 30 godina, 25. maja 1995., proslavili smo prvu godinu Telegrafa. Za samo 12 meseci, ili 52 nedelje, postigli smo tiraž od osamdeset hiljada primeraka sa širokim uticajem na javno mnjenje.

Bili smo kritički nastrojeni prema politici tadašnjeg režima, naklonjeni opoziciji, ali stranice su bile otvorene za sve aktere tadašnjeg političkog života. Predstavnici vladajućih stranaka bili su izloženi oštrom propitivanju, jednako kao i oni iz opozicionih stranaka. Svi su prihvatali tu novinarsku slobodu i bespristrasnost, osim članova Koštuničinog DSS, oni su zbog kritičkih opservacija o njihovim aktivnostima i stavovima kolektivno odbili da komuniciraju sa novinarima Telegrafa. Kroz Telegraf fotkama i intervjuima promovisani su mnogi aktivisti opozicionih stranaka i od njih smo (na žalost, kako će se kasnije pokazati kada su se uspentrali na vlast) pravili političke ličnosti koje su postale, kako im se ovde potpuno neopravdano tepa– lideri, a zapravo prave Domanovićevske vođe koje su društvo dovele do provalije (ruku na srce, i samo društvo svojim navikama i običajima u tome im je pripomoglo). Postojali su tada još neki opozicioni mediji, ali sa vrlo malim tiražem i radio dometom u krugu dvojke.

Ćuruvija i ja nismo iza sebe imali kao osnivače velike kompanije, bilo domaće, bilo strane, niti investitore, ni država nam nije pomagala ni finansijski, niti preko njenog marketinga. Mada su nam baš na prvoj godišnjici neki predstavnici ambasada iz zemalja EU ponudili pomoć u opremi da napravimo gradsku televiziju, ali smo odbili, ne zato što smo imali nešto protiv EU, nego iz želje da sami, sopstvenim sposobnostima i snagama, napravimo nacionalnu novinsku izdavačku kuću. Oni su onda sve to ponudili i dali jednoj drugoj redakciji.

Krenuli smo sa greenfield, gotovo bez novca. Tadašnji rukovodioci štamparije Borbe imali su simpatije za Slavkov i moj novinarski i uređivački rad u Borbi, imali su poverenje i pristali su da nam štampaju prve brojeve u tiražu od dvadeset hiljada bez avansa, s tim da prvi broj platimo kada nas distributeri isplate, obično bi to bilo za dva meseca. U Politikinoj i Borbinoj distributerskoj mreži ispoštovali su nas i što se tiče ravnomerne distribucije po celoj zemlji a i redovnim isplatama za prodate tiraže. Ali, za pravljenje novina Slavko i ja imali smo samo sebe i petoro mlađih kolega koji su honorarisali u Borbi. Tada je uslov za registraciju firme bio da se na računu ima hiljadu i po nemačkih maraka ili sredstva u toj vrednosti. Slikar Tapi je meni kao podršku poklonio 500 nemačkih maraka, Slavko je negde našao kompjuter i sa tim „sredstvima“ smo osnovali firmu. Mlade kolege su pristale da sačekaju honorar, a honorari su se inače svuda čekali. U zgradi do zgrade Borbe iz Instituta za noviju istoriju dopustili su nam da budemo u dve prostorije do jeseni.

Odlučili smo da nam novina bude na papiru dnevnih novina, iako je nedeljnik. Prvo nismo imali novac za kunstdruk, a drugo, smatrali smo da su informacije i tekstovi koje ćemo da ponudimo važniji od lepog papira. Odabrali smo sredu kao dan izlaženja i prvi broj Telegrafa-nedeljnika u sred srede izašao je 25. maja 1994. na Dan Mladosti. Mnogi su pokušali da nas odvrate, tek je deda-Avram pobedio hiperinflaciju, a stizala su upozorenja da ona već u junu može da se vrati. Bili smo uporni i kako je izašao prvi broj tako su nam rukovodstvo i kolegijum redakcije Borbe dali otkaze, pa smo Slavko i ja i bukvalno egzistencijalno bili na zelenoj livadi.

Mogu se pogledati ondašnja izdanja novina i uveriti se koliko su bila „mrtva“, protokolarna i dosadna za čitanje, a opozicija je bila marginalizovana. Mi smo hteli da pravimo živu novinu koja se, iako je nedeljnik, ne bi bavila prepričavanjem i komentarisanjem onog što se već dogodilo, već da najavljujemo buduće događaje i da imamo aktuelnije informacije nego dnevne novine, da se takmičimo s njima i imamo više novih vesti nego one.

Uveli smo najave – Senzacionalno! Skandalozno! Ekskluzivno! i sa njima najavljivali tekstove koji su otkrivali korupciju, zloupotrebe i tajne puteve i dogovore političara. Vratili smo reportaže, uspostavili saradnju sa novinarima iz mnogih gradova Srbije. Pošto je država bila pod sankcijama, u blokadi, mi smo je prevazilazili tako što smo direktno telefonom zvali američki State Department, engleski Foreign office i francuski Key d’ Orsey, tražili i dobijali razne i zanimljive informacije i kratke razgovore sa njihovim stručnjacima ili visoko rangiranim službenicima. Pošto je bio veliki odlazak mladih, na razne načine smo ih tražili po svetu i uspostavljali kontakt i prenosili njihova iskustva i doživljaje iz njihovog „novog života“.

Trudili smo se da svake nedelje imamo nešto Novo što drugi nisu imali, i tako nam je već od drugog broja rastao tiraž, a posle godinu dana stigao do preko osamdeset hiljada primeraka.

1. Proslava prve godišnjice Telegrafa u restoranu Verdi. S leva na desno su: Jadranka Janković Nešić, Ivan Tadić, Mihajlo Marković, Ćuruvija, ja i Mirjana Bobić-Mojsilović

2. U trećem broju preko cele strane specijalno za Telegraf slikan je Zoran Đinđić. Ovo je njegova prva pojava likom preko cele naslovne strane u Beogradu.

3. Naslovna strana prvog broja Telegrafa sa Vukom Draškovićem i Vojislavom Šešeljem.

4. Upečatljiva „glava“ Telegrafa koju je dizajnirao Gordan Petričić, sin karikaturiste Dušana Petričića.

(25. maj, 2025.)