Ča je život vengo fantažija

Glumljeni orgazam Džejn Birkin u pesmi Je t’aime… moi non plus sa Seržom Geinzburom preporučuje Boris Jokić da bude u nastavnom programu za srednjoškolce. Može se slušati pojedinačno, ali i kolektivno. Može u učionici, a može i sam-sama u sobi ili u toaletu, a kada je par u zagrljaju ne sluša se više, onda komponuju svoju muziku.... Uostalom, muzika je svuda oko nas, svuda su instalirani zvučnici, internet je nakrcan tonama muzike, milionima pesama i kompozicija, na hiljade radio-stanica pulsira oko nas…

Ako se mogu tolike knjige preporučivati zašto ne bi mogle i pesme, pevači i bendovi, neka vrsta muzičke lektire, pa svi smo iskusili da muzika izaziva i oblikuje emocije, da tekstovi podstiču tužna filozofiranja ili dionizijsku radost ili da se upravo u rečima nalazi šifra za otključavanje naše dragocene unutrašnjosti. Note i reči teše i dižu, ali i spuštaju i bacaju u očaj, u svakom slučaju izazivaju katarzu.

U školi se puno uči o ratovima, krizama i bolestima, utvrđuje Jokić, o svemu što izaziva stradanja, uništenja, mržnju i smrt, a ništa o strasti zahvaljujući kojoj je ljudski rod večan – od seksualnosti škola beži. Ali, nije seksualnost samo produžetak vrste, već je bitna za lični život, za telesno i mentalno zdravlje, nije Frojd tek tako utemeljio celu psihoanalizu na seksu. Što češće – to bolje, to je jedini način za čoveka da prodre u astralno, da postane anđeo. Inhibicije na tom polju vode đavolu, u patologiju i pakao. Serž i Džejn sa svojim uzdisanjima i šaputanjima, razvučenom i prigušenom melodijom, sasvim su ubedljivi i slikoviti učitelji erotizma, kroz uši nam uzburkavaju dušu, pozivaju na bliskost, nežnost, predavanje i uživanje koji nas potapaju u onu dobro poznatu egzistencijalnu zamagljenost. Znači, kultivišu naše divlje strasti, što ih preporučuje za srednjoškolski nastavni program i s obzirom na snagu emocija koje emituju obećavaju dostizanje odličnog uspeha, teško da će biti ponavljača.

Pretpostavljam da su mnogi na Facebook-u čuli za dr Borisa Jokića, psihologa i direktora zagrebačkog Instituta za društvena istraživanja. Pročuo se kao glavni autor projekta Kurikularne reforme, odnosno reforme obrazovanja u Hrvatskoj. Oficijelnom obrazovanju zamera što je suviše teško, ozbiljno, zamorno, postavljeno po akademskoj mustri još pre 60 godina. Škola bi trebalo da bude po njemu radost, uživanje, kako joj i samo starogrčko ime shole kaže – igra. Ali njegov projekat nije prošao, u školama se kao i u ostalim na Balkanu drži nacionalna mrtva straža i komanda Ostav! ne dolazi u obzir.

Pre neki dan sam u kultnoj antikvarnici Ex libris Željka Međimoreca na riječkoj rivi prisustvovao promociji knjige Borisa Jokića pod naslovom 60 otkucaja – glazbena lektira. Odmah da kažem da je zahvaljujući duhovitosti Jokića promocija bila urnebesna, pa je mnogobrojna publika na rivu izašla ozarena i svako sa primerkom knjige u ruci. Pre šest godina Jokić je posetio učenike Škole primenjene umetnosti i dizajna u Zagrebu i predao im 60 pesama raznih muzičara sa svojim komentarima, a od njih se tražilo da ih ilustruju svojim doživljajem pesme. Sve se to sada zajedno nalazi u ovoj zanimljivoj knjizi, zanimljivoj i za čitanje i za gledanje, a može i za slušanje ako na you tube dok čitate puštate izabrane pesme.

Teme izabranih songova su sve egzistencijalne teme u kojima ili bodro živimo ili skapavamo, od ljubavi, prijateljstva, napuštenosti, prevara, politike, kraha bivše zajedničke države, do razočaranja, trauma, depresije, krvi, svetskih zala i smrti. Jokić je u izbor uključio i grupe iz ex-Yu pošto se one i dalje vrlo slušaju od Triglava do Đevđelije. Za muziku ne postoje granice.

Niko bolje, po Jokiću, ne saopštava istinu šta nam se dogodilo u ovih 30 godina do hrvatska grupa Hladno pivo sa svojom pesmom Firma. Peva se o pljački posle Domovinskog rata „kada su u procesu privatizacije društvena dobra, koja su radom gradile generacije radnika, preko noći političkim odlukama prešla u vlasništvo nekolicine sumnjivih likova koje je ista ta politika proglasila uglednim građanima. Oni su ta dobra, u ime voljene nam Hrvatske, na brzinu prodali ili neznanjem uništili“… Mile Kekin i prijatelji u ovoj pesmi hrabro ukazuju ko je kriv za to što se dogodilo:“Bog, domovina, nacija svi na pod ovo je privatizacija“. Jokić dodaje ne krijući ogorčenje:“Izdajničku krađu društvenog vlasništva počinili su oni koji su se predstavljali kao Veliki Hrvati, a zapravo su bili prljavi prevaranti. Oni koji su uvek bili prvi uz oltar, a sa istinskom verom nemaju nikakve veze.“ Ovu analizu tragedije produžava Azra pesmom Kurvini sinovi.

Dobra je Jokićeva ideja o muzičkoj lektiri po srednjim školama, mada postoji rizik ko bi je sastavljao i kakve bi psihičke i društvene posledice bile ukoliko bi o njihovom izboru odlučivali ljubitelji estradne šljokičaste buke i besa, te euforični naci-politikanti. Možda bi se došlo u situaciju kao sa veronaukom bez programa i kadrova, kada se omakne u praznoverno zaglupljivanje, umesto u duhovno prosvetljavanje.

(1.06. 2025.)

1.Korice Jokićeve knjige

2 i 3. Sadržaj knjige

4.Ilustracija za pesmu Firma grupe Hladno pivo

5.Ilustracija za pesmu Real Death grupe Mount Eerie

6.Ilustracija za pesmu Par godina za nas grupe EKV

7.Ilustracija za Je t’aime… moi non plus

8.Promocija knjige u Ex libris