Milutin govori i govori… dva i po sata u potpunoj tišini Nenad Jezdić romori monolog, publika se pribila uz binu i prati svaku njegovu reč, svaki pokret, svaku pauzu. Izlazio sam iz Zvezdara teatra zaglušen dugotrajnim i snažnim ovacijama i muškaraca i žena, ama svako mesto u sali bilo je popunjeno, od gužve jedva sam i ušao. Eksplozija oduševljenja - da li Jezdićevoj perfektnoj glumi ili mitskom Milutinu, sastruganom velikom nacionalnom i ličnom patnjom?
Predstavu Knjiga o Milutinu gledao sam 13. januara, tako je uprava odlučila da se baš taj komad igra baš na srpsku Novu godinu. Sumorna liturgija Naciji kada se izvrće stara, a nastupa nova godina. Podsećanje na srpsku suštinu. Sve i svja, ama celi život, a kamoli tek istorija jesu protiv nas. A zašto? Srbi stradaju jer su Srbi. Pre neki dan izvedena je i 250. predstava, i za svaku, od premijere, sala je bila dupke puna.
Otkud da je Milutin Danka Popovića toliko živ među Srbima i na kraju prve četvrtine 21. veka?
Knjiga je napisana još osamdesetih, godinu dana pre pojave famoznog Memoranduma SANU i pre svih ratova u Jugoslaviji. Momentalno je postala sveta knjiga srpskog populizma, novi šumadijski Gorski vijenac, izazvala je masovni zanos, u trenutku ju je pročitala cela nacija, uostalom bila je tanka, grupno se učila napamet, a populistički političari vadili su iz nje svoje parole i ošamućivali mase.
Knjiga o Milutinu je priča antijugoslovenska, antiratna, antikomunistička, pa i antievropska (više puta se glavni junak pita More da se mi i o Turke ne ogrešismo).
Jugoslavija je savladana i uništena. Komunizam je srušen, pokraden i ispljuvan. Srbi nisu antievropski narod – mnogi šumadijski gastarbajteri udomili su se u Evropskoj uniji i van nje, više stotina hiljada Srba koji su došli u Srbiju iz Hrvatske i Slovenije tokom devedesetih su danas državljani i Evropske unije.
Nisam imao zadovoljstvo u tekstu kada sam čitao knjigu. Nisam proživeo ni katarzu dok sam je gledao uprizorenu na daskama. Dok sam je čitao imao sam utisak da sam u nekom zagušljivom ćor-sokaku. A kada sam gledao, čudio sam se onemelosti publike i Milutinovom upornom samomrcvarenju pod reflektorima. Izvanredno je Jezdić skučenim rečenicama i škrtim gestovima dočarao Popovićev fiktivni lik jednog tunjavog kao srpskog domaćina, fatalistu, nepismenog, neobrazovanog, i mada ga je rat opustošio, ni tada ne dolazi do svesti da ga je vlastita država, zapravo Pašićevo-radikalska ratna i korupcionaška hobotnica gurnula u nesreće koje je doživeo. Ljut je na socijaldemokratu Dimitrija Tucovića, iako se borio za bolji društveni i ekonomski položaj seljaka.
Milutin zapravo hoće da živi u jednom statičnom društvu, daleko od svetske pozornice, u uvek istim seljačkim okolnostima, zaleđen u vremenu i prostoru, da prisluškuje razgovore „učenih ljudi“ i da ima na njih kritički komentar sebi u nedra. Samo da se ništa ne menja, samo da je uvek sve isto! On na kraju predstave potišteno deli sa gledalištem svoju mudrost da je najbolje i najsigurnije biti sam sebi dovoljan, sklupčati se u sebe, pored svoje žene u svojoj kući. Kao u zemunici. Idealni podanik diktatora. Ima puno Milutina među nama. I poučno je videti sebe na sceni. Zgadiš se i oslobodiš.
A možda je i drugim gledaocima pripala muka od Popovićevog lika!? Ovi mladi, lepih i pametnih lica, što su se rastrčali po celoj zemlji, siguran sam da žele da istrče iz Milutinove karme. Pa i sam Milutin u jednom trenutku prosvetljenja je prognozirao da bi Srbi trebalo jednom da se opamete.
(13. februar 2025.)
Slika Jevrema Miće Popovića sa fotografije Miodraga Đorđevića iz knjige Dobrica Ćosić „Mića Popović, vreme, prijatelji“ (izdavač Publikum Beograd 2005.)
Milutin drugi put među nama
