Kapuljača

Bauk kruži Srbijom, bauk kapuljače.

Popularni deo duksa ili jakne izaziva strah, zaziranje, diže adrenalin. Ako se uz njega pojavi još rekvizit nazvan bejzbol palica, a još u rukama takvih sportista nazvanihbatinaši, onda beri kožu na šiljak i moli se da Hitna za Urgentnu kliniku bude što je moguće brža.

Korisna je kada zaduva košava, ili kada je potrebno sakriti neopranu kosu. Nazivaju je urbanim fenomenom, mada je rizična u našoj saobraćajnoj nekulturi, smanjuje vidokrug, kao kada se konju na oči stave kapci, izoluje od okolne vreve i zvuka. Naravno i ja imam hoodie, ko nema, ali mi ruka uvek zastane kada je podignem da je navučem na glavu. I ne navlačim.

Kapuljača je iz tradicija severnjačke gotike i ekvatorskih pustinja, kod nas su u rečnim dolinama odomaćene šajkače, a u brdima šubare. U varošicama i gradovima nije bio običaj skrivanja glave, na košavi samo se uši zavuku dublje u kragnu, ako bi se neko umotovao zbog zime smatrao se maminom mazom, a ako to nije bio razlog, sumnjalo se da mu nešto fali. Svim našim epskim junacima na crtežima i slikama vidi se i ponosno čelo, i razbarušena kosa, i izraz gneva na očima i usnama, razgolićeni vrat i prsa.

Jedno vreme je bio popularan đubretarac, ali gotovo niko nije navlačio kapuljaču, ležala je na leđima kao ukras.

U Vukovom rečniku nema reči kapuljača, niti kapuljaš. U rečniku srpskohrvatskog jezika SANU ima je, dolazi od reči kapulja, a označava drugi, manji odeljak želuca kod preživara gde se usitnjava hrana. Mogu da zamislim kako to unutra izgleda kada počne da vri i mulja, nije prijatno, ali je očigledno bila prototip. Da bi objasnili o kakvom se delu odeće radi u Rečniku su naveli sledeću rečenicu: Vodili su ubicu sa prebačenom crnom košuljom preko glave, koja mu je pokrivala celo lice, te nije mogao ništa videti. U oba slučaja i reč i kapuljača nemaju baš neko lepo značenje.

Hteli ne hteli u kapuljači je utkana izvesna zlokobnost.

Povezuje se sa mračnim sferama srednjeg veka, nosili su je dželati, inkvizicijski mučitelji, plaćeni asasini, oni koji su se iz ko zna kakvih razloga krili, ali i siromasi, označavala je bedu, izopštenost, pripadnost najnižim slojevima. Sa napretkom društva, sa renesansom, građanskim revolucijama, ona nestaje, iz amorfnih masa izrastaju individue, ličnosti, ponosni na svoje pojave. Nekako sa odbacivanjem kapuljače iz javne upotrebe, nastaje u slikarstvu i umetnost portreta.

U piarovskim bajkovitim tekstovima o tzv hoodie sugeriše se da označava pobunu, borbu, kreativnost. Ali nijedan buntovnik se do sada u evropskoj istoriji nije borio zakukuljen i zamumuljen, niti je umetnik bilo koje vrste stvarao pod kapuljačom. Ako kapuljača uopšte može da ponese značenje pobune, onda je to pobuna protiv pozitivnih vrednosti liberalizma i prosvetiteljstva – vratiti se u amorfnu masu, sakriti sebe i svoje lice i postati zombi, ono što je kapitalu i diktaturama potrebno, zombirana masa sa kojom će se lako manipulisati preko medija i meke moći.

Pomahnitali modni kreatori obožavaju da u svojim kreacijama koketiraju sa opasnim, misterioznim, grdnim, negativnim, perverznim, demonskim, ne bi li što više šokirali, ne bi li svoje pratioce držali u neprekidnoj konzumerističkoj hipnozi. Šok! Šik! Biti In!

U civilnu modu kapuljaču uvodi američki brend Champion pred Drugi svetski rat. Imala je terorističko i militarističko značenje, jer je na početku 20. veka za svoje zastrašujuće avetinjske uniforme šije američka desničarska politička organizacija Kjukluksklan, a dvadesetak godina kasnije je u vojnu opremu uvrštavaju britanska i američka vojska.

U modu se vraća sedamdesetih godina kroz hip-hop i pank, u Regan-Tačerovskoj eri, u vreme desničarskog neokonzervativnog zaokreta u odnosu na slobodoumne i liberalne šezdesete. Silvester Stalone u filmu Roki uzdiže je u vrlo popularni modni detalj. Početkom ovog veka i ubistvo američkog tinejdžera Trejvona Martina. Nezaobilazna je u kostimografiji američkih filmova o nasilju, nose je gangovi sitnih kriminalaca, narkodilera, ali i stvarne londonske i britanske bande maloletnika, poput onih iz Kjubrikovog filma Paklena pomorandža.

Iz mode se opet širi na terorističke organizacije kao što je ISIS, čiji su mudžahedini sabljama odsecali taocima glave. Na svim svetskim televizijama, časopisima, novinama objavljivane su fotke kapuljačama zakukuljenih dželata kako preteći na gotovs stoje iznad svoje žrtve gole glave na kolenima. I u stripovima je izdašna upotreba kapuljača, bez obzira da li se radi o krvavim temama iz prošlosti ili naučno-fantastičnim u budućnosti. Sa njom, sa njenim oreolom zlokobnosti, crtež dobija na dramatičnosti. Otkud odluka, čime je motivisana, da se ta vrsta opskurnog pokrivača i skrivača glave uvrsti u garderobu srpske policije, tako da se njeni pripadnici po izgledu, a bez jasnih prepoznatljivih oznaka, gotovo izjednačuju sa huliganima kapuljašima? Zašto bi predstavnici zakona krili svoja lica?

Ko krije svoje lice? Norveški pisac Karl Uve Knausgor u svom romanu-bestseleru Moja borba na to pitanje odgovara u glavi koja se bavi Hitlerom i nacizmom. On podseća na biblijsku priču o braći Kainu i Avelju. Bog je Kaina upozorio da ne krije lice, da ne spušta glavu, jer ako je ne podigne, greh je pred vratima. Ali, on ne sluša i ubija brata. Spušteno lice, izvlači nauk Knausgor, direktno je povezano sa zlom, jer Bog kaže: ako želiš da činiš dobro, podigni lice. Dakle vidi i budi viđen, čovek koji nije viđen niko je. Sa spuštenim licem grijeh je na vratima.

Podignimo lica!

(3. februar, 2025.)