Razgovor Marte Kos, evropske komesarke za proširenje, sa slovenačkim novinarom na tv N 1 u poslednju subotu marta meseca privukao je veliku pažnju na ova moja dva brda, Lekino i Vračar. Tema je bila njen susret sa predsednikom Srbije u Briselu, njeno saopštenje posle toga i politička kriza u Srbiji.
Teško je komentarisati njenu podjednaku podršku i studentima demonstrantima i predsedniku, a da se ne zaključi da podstrekava obe strane, mada je očigledno da su u sukobu i sa dijametralno suprotnim stavovima. Odnos je ili-ili, a ne i-i. Teško je ne uočiti protivurečnost u njenoj tvrdnji da srpski narod mora sam da bira svoju vladu, a ne ona ili EU, a odmah potom zahteva putem „svoje nade“ da Aleksandar Vulin ne bude u sledećoj vladi, o kojoj je očigledno prilikom susreta kod nje bilo reči.
Meni je pažnju privukla Martina netrpeljivost prema novinaru sa kojim je razgovarala, čak i osionost, dok je istovremeno uporno tvrdila da je sloboda medija uslov svih uslova za ulaznicu u EU. Umesto otvaranja prema slobodi novinara pred sobom, pokušavala je da i sebe i njega zatvori, očigledno neraspoložena prema slobodi njegovih pitanja. Bilo je i pokušaja da ga ponizi, nekoliko puta ga je onako s visoka opomenula da treba dobro da prati i pamti šta mu ona govori! Ako ostavimo po strani službene deklamacije o slobodi medija (ko još posle svega što se događa poslednjih godina može u to da poveruje), očekivalo bi se da se ona kao bivša novinarka solidariše sa kolegom i da mu maksimalno izađe u susret, međutim uvukla se u runo i pozu političara, naročito ovih sa Balkana, koji prilikom razgovora sa novinarima razigravaju svoje mišiće moći i pokazuju priličnu averziju prema demokratskom propitivanju, pa balansiraju na ivici svađe i omalovažavanja.
Vrhunac ovog intervjua dogodio se već na samom početku kada je novinar pokušavao da uspostavi Transparentnost (u koju se kune aktuelna zapadna civilizacija, a EU ulaže mnogo novaca u kurseve i šalje instruktore širom planete da podučavaju druge) i rasvetli kako je došlo do tvit-saopštenja o njenom sastanku sa predsednikom Srbije u kome se konstatovalo da je „razgovor bio konstruktivan“? Marta je prkosno dobacila da ga ona nije pisala, a onda je inadžijski odbila da kaže ko ga je pisao i na kraju ga svela na svoj kabinetski tim od njih 16 (reklo bi se „Marta i 16 patuljaka“), pa ga onda spustila na ništa, na samo „280 karaktera“, ljubim ti karakter. Zamaglila je sebe i sagovornika i umesto Transparentnosti proturila Birokratsku Tajnu! I takvo zamagljivanje skladno se uklopilo u njen efektni stajling birokratese, dramatično obučene u crno, Baby in black, sa oskudnom crvenom bluzom skrivenom ispod crnog, samo su izbijali proplamsjaji poput vatre, sa upadljivim crvenim karminom na prkosno isturenim i u moći koja prezire opuštenim usnama. Još oholost u stavu, dignuta brada, kameno lice, pogled koji strelja kroz crni okvir naočara i apodiktična okrutnost u njenom tvrdom glasu koja ne toleriše suprotstavljanje nametnula mi je poređenje sa kolonijalnim upravnikom afrikanskih rudokopa, samo u Evropi, ali van EU.
Mnogi mladi demonstranti u Srbiji gledali su je i tako će ovu Slovenku zapamtiti za ceo život. Kao što ja celog života iz svoje mladosti pamtim jednog Slovenca, Staneta Dolanca, šefa svih federalnih službi bezbednosti i celog političkog aparata koji nam je isto tako nadmeno, dignute brade, kamena lica, strogo, sa ljutitim pogledom kroz veliki crni okvir naočara naturao Jugoslaviju i opominjao, čak pretio, da smo zaostali na reformskom putu i ostvarivanju „pluralizma samoupravnih interesa“. Slovenka sada o nama govori u Briselu, a Slovenac je onda o nama govorio u Beogradu. A posle je izbio građanski rat.
(31. mart, 2025)
Marta Kos, prizor za pamćenje
