Jesen je, peče se šljiva, curka šljivovica
Suve šljive, ekskluzivni nacionalni proizvod
Nije mi lako da se odlučim šta pre da izaberem i kupim od bogatstva plodova koje je ovogodišnja jesen izručila na tezge Kalenića. Privukle su mi juče pažnju suve šljive, crne se i presijavaju u gomilama, sa košticom ili bez, sušene na dimu ili na suncu, ove druge su tri puta skuplje od prvih… Madžarke ili stenlejke? Bolje su, odgovara prodavac, madžarke! Naša sorta! Tradicionalna!
Svi znaju kakav je ukus suvih šljiva i zašto su sve dobre, sređuju neometani protok probave i nama i Evropljanima više stotina godina, ekskluzivni nacionalni proizvod. Suve šljive i pekmez od šljiva bili su među prvih pet srpskih izvoznih artikala s kojim je posle ustanaka oslobođena Srbija izašla na evropsko tržište i predstavila se svetu.
Nije se baš obraćala pažnja na sanitarne standarde u pripremi robe za izvoz. Inspektor ministarstva je u Trgovinskom glasniku 1906. opisao rad pekmezara koji su se poput nomada i čergara selili po šljivarskim krajevima, kopali jame pored drumova i stavljali u njih kazane. Šljive su se izručivale na zemlju, pa u kazan. Vetar nagoni nečistoću i prašinu, ponekad se desi da u njih upadne radnik sa ili bez opanaka. Polukuvane šljive se vade iz kazana i gnječe na prljavim i nerendisanim daskama. „Suve“ šljive nisu bile dovoljno sušene, u džakovima bi se ubuđale; džakovi su bacani na zemlju, po njima se gazilo prilikom utovara u vagone.
Pojam „zelenašenje“ upravo je iskovan u trgovini sa šljivama. Trgovac je po vrlo niskim cenama unapred otkupljivao šljive na neviđeno i dok su još zelene. Ako je trgovac varao seljaka, i ovaj je umeo da mu doskoči – za sebe je zadržavao kvalitetnije proizvode, a lošije, da bi bili teži (zato ih nije dovoljno ni sušio) trpao sa nečistoćama u džakove i uvaljivao trgovcu. Prema evropskom tržištu kretala je loša roba, i na njoj se gradio tzv zlatni vek Srbije. Peštanski i bečki trgovci spašavali su čast „srpske šljive“. Jesu je kupovali budzašto, ali su je čistili od truleži i buđi, dizali joj kvalitet i prodavali po višim cenama. Zanemarujući naše seljačko-trgovačke prevare, a videvši bečke cene srpski političari su na sav glas kukali kako nas Austrougarska vara i „eksploatiše“. Istoričari, profesori univerziteta, prihvatali su njihove žalopojke bez provere i na njima gradili svoje interpretacije povesti našeg „napaćenog naroda“. Naše muljanje sa šljivama, doprinosilo je patriotskom visokom tonu naše istoriografije.
Bez mašina, trijera, vetrenjača, sušnica, kvalitet „sušenih šljiva“ morao je biti loš. Pitam prodavca na kakvoj mašini on radi. Nema mašinu, video ju je na sajmu, košta 250 hiljada evra. Suši u svojeručno napravljenoj pušnici od cigala, a na dimu, najbolje od cerovog drveta. Od 30 do 45 dana nas sedmoro se baca na sušenje i za to vreme ja ne stižem ni da se obrijem, ni da se okupam… Ceo dan beremo šljive, na 4 hektara imam 1200 stabala, sortiramo ih, na drvenoj podlozi, sličnu ovoj, pokazuje mi podebelu, ne baš čistu dasku, sečemo ih s jedne i s druge strane i ostavljamo da se ocede, pokrijemo komarnikom, jer ako se u njih uvuče osa možeš samo sve da baciš, kad se ocede u ponoć ih raspoređujemo na sušaru, izbiramo, vadimo one osušene, a stavljamo sveže… Radimo kao što je moj pradeda radio… Dakle, 19. vek. Ponoćne sušene šljive.
Najsitnije šljive ostavljaju se za pečenje šljivke… ja sam se nje, hvala bogu, ratosiljao pre 30 godina… moj otac je umro mlad, voleo je da popije, odmahuje rukom. Jesen je i svuda po zemlji Srbiji, a i po manastirima, peče se šljiva, curka šljivovica, kreće light drogiranje. Nacionalno piće numero uno baca, zanosi, kad udari u kičmenu moždinu posrće se, naliva se u grla od jutra pa dok se ne zaspi, pre jela, uz jelo, posle jela, za vreme rada i posle rada. Ritual. Šljivka se pije kao hrana, kao lek, kao nafora, užitak je i naše pravoslavno posvećenje, prekrsti se pre nego što se gucne. Opšte je uverenje da su trezvenjaci u velikom riziku da obole ili da ih snađe nešto loše.
Uz kazan je sveto mesto srpske sabornosti, mesto pričina, laganja i izmišljanja, blebetanja, mesto svađanja, fitilj razdora postojano gorucka u čašici, nekada duži, nekada kraći. Lični lekar kneza Miloša Bartolomeo Kuniberti je zapisao:“Žene, pa i sama deca još u kolevci, piju rakiju kao vodu. Navika pijančenja koja je zaglupljivala uzela je bila tako strašne razmere tako da su se čak i neprijatelji kneza solidarisali s njim da se mora nešto drastično preduzeti“.Svako je imao svoj šljivik, nema muke oko njega kao oko vinograda, sam od sebe izdašno rađa, plodove treba samo obrati ili pokupiti, božanska vatra se delila u bescenje. Knez Miloš je poveo rat protiv narodnog zla, cela Srbija mu se u pijanstvu ljuljala. Hteo je da je prosveti, a ne da šljivovica uspostavi svoje „univerzitete“.
Od tada pa do sada ta pošast ne posustaje, idu slave, potezanje se multiplikuje, prepliću se jezici, cakle oči. Od kabineta pa nadole, alkoholna osmoza natapa celu naciju. Biti nakresan kod nas je šaldžijski idiom, pozitivno i simpatično mentalno stanje. Za mali narod ipak je zlo, dobro je mislio knez Miloš. Pokazuje se da je šljivovica jednako opasna, ako ne i opasnija od bombardovanja, jer neprestano dejstvuje. Do 4.oktobra ove godine bilo je oko 23 hiljade saobraćajnih nesreće, 376 je izgubilo život, od toga 80 mlađi od 30 godina. Neprilagođena brzina i konzumiranje alkohola najčešći su uzroci udesa. Evo, čitam da su se juče, 3. decembra 2024. u Srbiji dogodile 72 saobraćajne nesreće, a teško su povređena 9 lica. Šljivka baca u trans, sa veselim osećajem besmrtnosti gazi se gas do kraja. I bude kraj!
Kada su se naši stari poklonili šljivi i prorokovali da će nas ostati koliko za pod jednu šljivu, u magnovenju su naslućivali da će biti izmišljen automobil. Što nas je više u automobilima, sve nas je manje pod šljivom.
(4. decembar 2024.)
