Čuburski antifašizam
Ulica Maksima Gorkog
U sred besane noći tajanstveni Crni Pimen sa Čubure dolazi i objašnjava mi zašto se ulica kojom se svakog dana spuštam niz Lekino brdo i penjem na Vračar zove Maksima Gorkog.
Maksim Gorki? Zašto je on zaslužan i toliko značajan za moj grad, za našu domovinu, da baš ulica u centru nosi njegovo ime? Hiljade građana koji se danima, mesecima, godinama spuštaju i penju, više kolima, manje peške, čuli su za ovo ime, zvučno je, izgovaraju ga, ali da li stvarno znaju ko je on i šta predstavlja?
Ulica Maksima Gorkog je kao talas, ulica na dva brda, kao one u San Francisku, dugačka oko kilometar, počinje kod kafane Kalenić, pa se sjuruje niz padinu ka Južnom bulevaru, đipa uz Lekino brdo, izbija na vrh, sudara sa raskrsnicom i gubi se u nekoliko ulica niz padinu prema Ustaničkoj kraj autoputa. U špicevima od automobila, kamiona, kombija, autobusa formira se nepokretna kolona, kobasica od nekoliko kilometara,čak do naselja Braće Jerković i dalje. Hiljade građana svakodnevno po sat-dva zarobljeni u limenim kutijama sede i bulje u mobilne, cimaju se, uporno veslaju kao galioti do sutrašnjih špiceva…
Više je komunikacija, nego li ulica, skoro do Drugog rata zvala se Velikomokroluški put, i kako je grad odmicao sve dalje u pejzaž i njive, i centar je stigao do nje. U njoj su tri socio-ekonomske zone. Od Kalenića do raskrsnice sa ulicom Cara-Nikolaja još i liči na prestonicu, stanovao je tu srednji i viši srednji sloj. Već niz padinu, naročito s leve strane, masa sklepanih udžerica, nekadašnji slam, sitno isparcelisan i gusto naseljen. S desne strane ima nekoliko surih višespratnica, a na dnu ulice nekoliko ruina. A vrh Lekinog brda osvojila je, u novim visokim zgradama na uskim placevima, masa novih Beograđana, sa licima bez osmeha; u skupim trenerkama ili jaknama u papučama šetaju preko popišanog asfalta do prodavnice. Treba li reći da je sve zatrpano parkiranim kolima, tako da i postoji stvarno gradska ulica, ne bi se videla. Pre desetak godina kvadrat stana je bio od 1.400 do 1.800 evra, sada tri hiljade i više. U ulici od 1 km, da li zato što je rolerkosterskog profila ima šest apoteka. I tri kladionice.
Ali, kako se došlo do imena Maksima Gorkog?
Kraj od Kalenića pa nadole prema Južnom Bulevaru i Neimaru posle Prvog svetskog rata naseljavali su, pored baštovana, i učesnici rata koji su umarširali u Beograd, kao i partizani posle Drugog svetskog rata. Za kraljem Oslobodiocem i Ujediniteljem nagrnuo je svet sa celog Balkana, kao što će se seoba naroda dogoditi i sa Josipom Brozom. Ti ljudi na Čuburi izrodili su generaciju koja se pred rat borila protiv korumpirane države i tzv terazijskog kapitalizma. Od Kalemegdana do Slavije, kako je opisao beogradski književnik Boško Tokin, bilo je poprište kombinacija i hohštaplerskog snobizma. Iza, na izgled solidnih i čvrstih fasada, krio se haos, trulež, ostaci vizantinizma…
Periskop čuburskih srednjoškolaca i studenata s kojim su iz tog korupcionaškog mulja tražili put za bolji život bile su – knjige. Nisu išli na igranke, bili smo, tvrdi Crni Pimen, zaverenici duha, čitali smo opasne knjige, a prolazile su kroz mnoge ruke, ulazile su u gospodske salone i radničke izbe, zavlačile se u seljačke kolibe, prkosile policiji… Kroz zatvore i tamnice, mučeni i tučeni, svedoči Crni Pimen, s knjigom u ruci i snovima u duši nekuda su hitali, mladi. Veljko, Lepa, Miša, Nikola, Andrija, Ratko, Vukica… Nijedno nije, po ljudskom običaju, pogrebna povorka otpratila do groba. Progutali ih Banjica i Mathauzen; nestali kao partizani u balkanskim gorama… Te opasne knjige izdavao je beogradski Nolit Pavla Bihalija, a neke su stizale i iz Zagreba. Crni Pimen navodi samo neke – Tolerovu kultnu Jedna mladost u Nemačkoj, Travena, Londona, Krležu, Svetozara Markovića, Dimitrija Tucovića, Sinklera Luisa, Remarka, u jednoj maloj kući prema Neimaru Slobodan Nikolić Nidža iz realke, sin konjičkog narednika, proučavao je danima i noćima Kapital Karla Marksa i tumačio ga drugovima, ali, najviše ih je zaneo Maksim Gorki koji je tražio da se razmahne Revolucija ne bi li se okončao tesan i jadan naš život, braćo! Gorki je ustao protiv neljudi, protiv malograđanštine, protiv carske i državne pljačke, protiv opijanja, protiv prebijanja žena. Antifašistička omladina oko Kalenića u njemu je našla svoje ideale.
Kada su oslobodili zemlju, oni koji su preživeli policijske torture i borbu protiv okupatora, promenili su ime ulice koja se prvobitno zvala Velikomokroluški put, pa Prestolonaslednik Petar, i 1946. dali joj ime – Maksim Gorki. Omaž čuburske omladine Velikom učitelju. Istovremeno su i Prištinsku ulicu, od Crvenog krsta do Čubure preimenovali u Ulicu 14. decembar.
Tog dana 1939. u Beogradu su izbili masovni protesti. Boško Tokin opisuje tadašnje okolnosti – Politička atmosfera postala je neizdržljiva… Beograd je igrao opasnu igru. Hazarderski. Kockarski. Stavio je na kocku osnovne crte nacije. Temelje. Budućnost… Bezobzirnost. Džungla. Carstvo komita i advokata. Postojbina patentiranih patriota, lažnih velikih ljudi, snobova, spekulanata, političara koje niko nije voleo, a ceo svet trpeo.
U protestnu šetnju prvo su krenuli studenti na Slaviji, bio je to bunt protiv skupoće, zahtev za defašizacijom države, tražili su autonomnost univerziteta. Pridružili su im se radnici i građani. Okupilo se preko pedeset hiljada ljudi, a Beograd je tada imao oko 300 hiljada stanovnika. U panici, uveče 14. decembra, policija je napala građane bajonetima i bojevom municijom. Na potezu od Slavije do Crvenog krsta, pre 85 godina, vodio se dva sata pravi mali građanski rat. Najžešći sukob se dogodio u Prištinskoj ulici. Silazili smo, priseća se Crni Pimen, od Crvenog krsta i u Prištinskoj nas je policija sačekala i, poput čikaških gangstera, farovima automobila nas zasenila i otvorila vatru. Ubijeno je oko deset studenata i radnika, i mnogi su ranjeni. Nikada se nije saznao tačan broj žrtava, policija je sakrila izveštaje, a izbio je i rat.
Već je jutro. Crni Pimen se vraća u svoje sklonište, u zatočeništvo pamćenja, u crnu knjigu na čijim su koricama sa tamničarskog spiska za gubilište imena studenata i srednjoškolaca odvedenih u logor Banjica i streljanih u Jajincima; tamničari su imena ispisali vrlo urednim i čitkim birokratskim rukopisom, i srpskom ćirilicom… Knjiga me je čekala na tezgi buvljaka na Kaleniću.
Odmah posle 5. oktobra 2000. lideri višestranačja ni časom ne čekajući započeli su akciju preimenovanja ulica, simbolična distanca od prethodne epohe. Naziv 14. decembar odmah je brisan. U ime demokratije i slobode, izbrisali su sećanje na policijske zločine profašističke države nad antifašističkom omladinom i građanima.Kao ništa se strašno tada nije desilo, država je branila fašizam i kleptokratiju, borce za slobodu i humani život šutnuli su u mrak, u zaborav. Ulici su dali novo ime - Cara-Nikolaja! Zašto ruski Nikolaja, a ne srpski Nikola? Pre Drugog svetskog rata bila je na Čuburi Ulica Cara-Nikole, bez izmotavanja sa aja. I zašto nije vraćeno ime Prištinska, zašto je pokriveno sa Cara-Nikolaja? Da li zato što bi Prištinska ipak podsećala na masakr 14. decembra 1939, ili su već tada znali da Kosovo neće biti u državi Srbiji?
Ali, kako je tim cenzorima „demokratske“ epohe antikomunizma promaklo ime revolucionarnog, komunističkog burevesnika Maksima Gorkog, književnika socijalne literature? Jeste bio Rus, ali i ljuti protivnik „Cara-Nikolaja“! Još ih ostavili ukrštene da i dalje na raskrsnici gaze jedan drugog. Neka bude borba neprestana! Ili su ipak u dubini duše strepeli da nas jednog dana sudbina ne navede da se ponovo pronađemo u knjigama Maksima Gorkog kao u ogledalu?
