Njen život je vrlo sporo prolazio u dubinama političkog i društvenog mulja koji se valja Beogradom već 35 godina praćen svakodnevnom grmljavinom novinskih naslova.
Mnogi naši sugrađani nisu ni poput peska ili šljunka koje talasi vrtlože, prevrću, kovitlaju i razmeštaju s jednog kraja obale na drugi, ali se pesak i šljunak čuju i vide, a te naše susede niti ko vidi, niti ih ko čuje. Ne znam kada se tačno gospođa S. doselila na Lekino brda, možda i pre mene, iz današnje perspektive – davno. Stanovala je baš na vrhu brda, preko puta parka nekadašnje praške banke i okretnice trolejbusa 22 i iz svog stana gledala je niz Kruševačku ulicu, pa prema Banjici i Avali, veliki deo Beograda joj je bio pod nogama. Noću je imala lep pogled na hiljade sijalica koje su se prostirale i gostoprimljivo treperile do horizonta kao svetlosna čipka.
Sada, pri kraju godine, kada mrak tako brzo krati dan sa oba kraja, setio sam se kako me je proletos razveselila, istovremeno i rastužila. Nikada se nismo upoznali. Sretao sam je prvo sa dvoje male dece kako ih užurbano ujutru vozi kolicima u obližnje obdanište. Zatim kako ih lepo odevene vodi u školu i nosi im torbe. Zatim sam se sa poodraslim mimoilazio, a ona je ujutru ulazila u trolejbus, a posle podne izlazila. Nikada je nisam video da je išla s mužem. Leti kroz otvoreni prozor čuo se njegov glas, često su se svađali. Svađa se završavala, ceo komšiluk je već naučio napamet, podsećanjem na vreme kada su se upoznali, kada nisu imali ništa i kako je ona u kuću donela viljuške, kašike i noževe. Jedino je ona izlazila na terasu i prostirala veš. Godine su prolazile i uvek sam je sretao samo i jedino u pravoj Miklošićevoj ulici kojom je odlazila do prodavnice na uglu s Ibarskom i vraćala se s mnogobrojnim kesama u rukama. Po komšiluku se pričalo da je vrlo vredna i da pored posla kuva ne samo za porodicu nego i za mnogobrojnu rodbinu muža koja im gotovo nije izlazila iz stana. Deca su porasla, zasnovala svoje porodice i otišla. Prošle godine umro joj je i muž.
Granulo je proleće, čekaj, čekaj, iznenađen sam, došlo mi da protrljam oči, da li je to ona ista gospođa S. sa čijom sam se sumornom siluetom spremnom da ispari u vazduhu godinama susretao? Da li je ova razdragana žena koju već nekoliko dana viđam u bašti kafića na vrhu brda ono smoreno telo i ugašeno lice, a sada je nasmejana? Zašto je tolike godine krila taj svoj lepi osmeh? Veselo je ćeretala s konobarima, s komšijama koji su tu sedeli, častila ih, upoznavala se s drugim gostima i starijim i mlađim, oko sebe je širila polet i radost. Nestali su njena siva uštogljenost i nevidljiva anonimnost, nosila je belu jaknu, farmerke i crne patike, frizura sportska, golom oku bila je izložena njena sloboda. Svi su je zavoleli, oko nje je zvonio prijateljski glasni žagor.
Šta se to u njenom srcu preokrenulo?
Podsetio sam se na film Rimsko proleće gospođe Ston, po delu Tenesi Vilijamsa, sa Vivijen Li i Vorenom Bitijem. Gospođa Ston je velika glumica njujorških pozorišta i odjednom se pri kraju svojih četrdesetih osetila umornom, starom, ubeđuje sebe da nije više kreativna kao što je bila. Kreće na odmor u Rim sa starijim mužem koji u avionu umire. Provodi tužne dane u raskošnom stanu pored Španskih stepenica i jedna je kobajagi prijateljica iz visokog društva, zapravo svodilja, upoznaje s Paolom, ždrepcem, ima ih ona nekoliko, nabacuje ih bogatim američkim udovicama, pogodba je da dele novac i poklone. Vidi gospođa Ston s kakvim propalicama ima posla, drži ih na oholoj distanci, ali je usamljenost lagano lomi, a zavodi lepota, šarm i mladost Paola uprkos njoj očiglednim njegovim pokušajima da je prevari i uzme joj hiljade dolara. Zaljubljuje se, rascvetava se, stiglo je konačno proleće njenog života, u Rimu se oseća kao kod kuće. Ubeđena je da može i trudi se da od mangupa napravi pristojnog čoveka, da ga uzdigne iz blata u kome jeste. Uzalud je verovala u moć svoje ljubavi, odleteo je za prvom mladom namigušom koja je proletela, izvređao je i surovo odgurnuo u staru buđavu usamljenost i još veći bol.
Naravno, ovo nije bio slučaj gospođe S. sa Lekinog brda, nije tražila ljubavnika da bi konačno pustila proleće u svoj život. Jednostavno se oslobodila prinudnog rada, bar se tako meni činilo, u kome je bez uživanja i sreće tako dugo tavorila, a što možda kao „svoj život“ ne bi izabrala da je na početku znala kakav će biti. Ovog proleća vratila se u život koji je nekada napustila s velikim i radosnim nadama, a nisu se ostvarile.
Pri kraju maja okliznula se na prosutom ulju na asfaltu, prsao joj butni mišić i nekoliko nedelja bila je u gipsu. Prebrodila je povredu, dok se oporavljala sa prozora je veselo mahala prijateljima u bašti kafića. Na rutinskom pregledu u prepunom hodniku Doma zdravlja neko ju je slučajno gurnuo, pala je i polomila podlakticu. Opet gips. I odjednom je nestala. Njeni prozori se više nisu otvarali, nemo su odslikavali ljude i automobile koji su prolazili. Po komšiluku je prostrujalo da su je deca smestila u starački dom udaljenom dvadeset kilometara od Beograda. Talas njihovog života ju je poput zrnca peska podigao i odneo daleko s Lekinog brda, u gips izolacije za uvek.
(10. decembar 2024.)
Zašto je toliko godina krila taj svoj lepi i veseli osmeh
