Sreća i ljubav jedne uspešne porodice na Vračaru

Vračar je danas novac. Obrt nabudženih novih i starih kvadrata. Ko nema hrpu na računu ili u šteku ne može da se doseli na Vračar. Pomahnitali izvršioci i izbacivači iz stanova na ovom bregu surovi su i munjeviti, ni časa ne čase ukaže li se prilika da iznesu nekog bolešljivog starojka makar mu ostalo još dva dana do smrti. Gledao. Ništa tužnije. Vlasnici brzog novca iz mreže kapilarne korupcije ne znaju za milost, hoće odmah i sada, koga briga ko je srećan a ko nesrećan, pohlepa gazi empatiju. Ipak, i na takvom današnjem Vračaru otkrio sam ljude koji srećno, u ljubavi i uspešno žive samo od rada svojih ruku, bez želje da se upuste u kombinacije i investitore koji raspištoljeni sede po okolnim kafanama…

Prošla su dva dana od zimskog solsticija i evo sneg pada, klizavi neočišćeni trotoari, još uzbrdo, preda mnom su tri stepenika, u skoku sam pred vratima.

Kada lutamo po nekom stranom i starom gradu, recimo po Veneciji, u spletu uličica iznenada izroni izlog, mali lokal, neka prodavnica retkosti, privlači nam pažnju, budi u nama detinju očaranost i radoznalost. Ako se bacite na istraživanje Vračara, na ono famozno Exploring iz bedekera, ne možete da promašite ovu malu radionicu na vrhu vračarskog brega kod parka. U aktuelnoj digitalnoj civilizaciji ona jeste retkost, u njoj sve se radi ručno. I druga retkost jeste da se u prilično rastresenom društvu, pod udarom beznađa, narkomanije, alkoholizma i suludih vozača, zasnovala porodična sloga, ljubav i sreća, za sada tri generacije.

Iz bučne ulice, iz snežnog kijameta, uplovi se u spokojstvo i tišinu, ostavljam za sobom u buci urbane džungle ljude u mnogobrojnim kolima čije su ruke na volanima i telefonima u beskrajnim dokonim pričama. U radionici zaneti poslom ćute, ruke rade, osim nedelje, svakog bogovetnog dana već 50 godina. Ruke su akcija, u pokretu su makaze, olovna slova, četka sa lepkom, sa tutkalom, udara se zlatotisak, hvataju za ručke deklišera, prese, savijaju i kroje materijali. Pod njihovim prstima su podatni i hartija, karton, i skiviteks, noalite, eko-koža i koža. Imaju i oni svoje ćudi, opiru se, budu tvrdoglavi, ali vešte ruke, pedantnost i strpljivost, smire ih i uvedu u oblik koji će izazvati divljenje. Porodičnu toplinu i sklad preko alata i prstiju prenose na mrtvu materiju, rukotvorački dar. Majstor Grbović opasan majstorskom keceljom ne diže pogled ko god da uđe, izvlači iz jedne stalaže knjige štampane u 19. veku tako ih je ukoričio da su prava antika. Zlatne ruke pokreću zanate i umetnost, tesari, kipari, muzičari, zidari, slikari, slovoslagači, knjigovesci…

U prostoru sam umetničke radionice knjigoveznice Milice i Dragića Grbovića. Kako sam ušao kočoperna Maza istrčava ispod tezge, laje i ja sam ovde, na komandu vraća se u svoje krpe, ali budno prati. Ne dozvoljava da je izostave iz ekipe i ostave kod kuće. Sa njom porodica je na broju. Milica i Dragić, osnivači i roditelji, ćerka Danijela, zet Nikola, unuke Aleksandra i Anja.

Grbović u Beograd dolazi iz okoline Sjenice na talasu migracija šezdesetih kada se po celoj Jugoslaviji, osim u Sloveniji, stanovništvo razmeštalo iz ruralnih u urbane sredine. Završava Grafičku školu na Novom Beogradu i od početka 70-tih je na Vračaru koji je tada još uvek bio naseljen raznim zanatlijama, tavorili su sodadžije, buregdžije, stakloresci, krojači, ćurčije, kovači, furundžije, obućari i nekoliko knjigoveznica. Milica stiže iz Ćuprije, takođe grafičar, i na Vračaru se zaljubljuje u Dragića za uvek. Vrlo mladi i samosvesni odlučuju se da pokrenu svoju radnju. Tri puta su propadali pre nego što su uspeli. To i jeste norma za uspeh – dva-tri puta mora da se padne, lekcije života i opstanka. Milica hvali supruga da je vrlo snalažljiv, pokazao svoju žilavost u mračnim devedesetim, ona stupa gde i on, siguran mu je oslonac u svemu što preduzima i – pobeđuju.

Urasli u okolne udžerice poput školjke na hridi, pedeset godina, svakog dana, u zatalasanom okeanu istorijske epohe koja sa vrtoglavim promenama ne može da stane ni u više udžbenika, od Ustavnih promena sedamdesetih i pada Berlinskog zida do sloma Jugoslavije, od balkanskih ratova do teturanja Srbije koja još nije našla svoju ravnotežu, Grbovići posvećeni svom umetničkom zanatu i porodici ne ispadaju iz svoje ravnoteže. Udarili temelje u socijalizmu, uz plodnu saradnju sa velikim preduzećima kao što su Putnik, Hempro, Tehnoservis, Privredna komora, Poljoprivredni fakultet, Narodna biblioteka, Skupština, SANU, Arhiv, odoleli su svim promenama, pa i anarhičnom balkanskom kapitalizmu i korumpiranoj državi. U poplavi svakovrsnih elektronskih gedžeta oni popravljaju knjige, koriče dokumentacije, naučne radove, izrađuju data mape, albume, registratore, kartonske kutije raznih veličina za modne dizajnere, ni radnja za popravku mobilnih telefona nema toliko posla kao oni.

Veliki sto na sredini oko koga se svi provlačimo je osovina oko koje vredno obigrava ova mala ekipa dvanaest sati dnevno poput pčela. Prostor je „prljavo“-radan, zanatski, nije nakinđuren kičem s kakvim se srećemo u „ateljeima“ preduzetnika snobova. Njihov posao ne donosi milione kamione, ima se za pristojni, osmišljeni život, profit im je u tome što su svakog bogovetnog dana zajedno i svest i zadovoljstvo da uprkos svemu izgrađuju i čuvaju nešto vredno – sami sebe i svoj zanat. I nisu se izolovali od sveta, niti je radnja iscrpla sve njihove talente i ambicije. Pored posla za tezgom unuke studiraju, jedna astrofiziku i prava, druga Akademiju dramskih umetnosti. U Čumićevom sokačetu otvorile su radnju i radionicu ukrasnih kutija. Danijela je osnovala i vodi malu školu glume „Maškga“ i do epidemije korone imala je brojne turneje i vrlo posećene predstave po Hrvatskoj i Sloveniji. Dragić svakog vikenda na Banjici igra fudbal. Milica i Dragić imaju još troje unučadi, Lenu, Lolu i Kostu od ćerke Jasmine i zeta Nikole (dva zeta jedno ime!), oni rade u Institutu u Vinči, doktori su fizike.

Pre 50 godina, svedoči Milić, uslovi za njihov zanat bili su bolji, respektabilniji, bio je stabilan poslovni ambijent, nikada nisu imali problem s naplatom od velikih državnih firmi i organizacija, a posle 5. oktobra 2000. sručile su se na njih mnogobrojne takse, dignuti su porezi i zakupi u nebo zbog kojih su morali i na sud, uvedeni su tenderi koji su zbog troškova i procedure njima, i uopšte malim firmama, nedostupni. U ovolikom gradu ostale su još 4 knjigoveznice, više ih je bilo kada je grad bio mnogo manji na početku prošlog veka. Pa to je zanatska umetnost Venecije, Beča, Pešte gde su se i knjige srpskih prosvetitelja pečatile, zašto država ne pomogne, a samo je malo potrebno, da se, malo razočarani Dragić i Danijela se pitaju, održi i kod nas!?

Silazim niz tri stepenika, propala je cela država, banke, kolosi firme, generacije su nestale kao voda u pesku, ali evo Grbovići na ova tri stepenika nad Vračarom odolevaju u dva veka, All you need is love…

(26. 12. 2024.)