Poprište vatrenih pogleda
Poprište pogleda: Knez Mihailova, 7. oktobra 2024.
Njena kosa vezana u konjski rep zablistala je na suncu tamo, dalje, među desetak prolaznika, rep je poskakivao u ritmu njenog hoda, bila je na samom uglu Vlajkovićeve i Kosovske, moj prijatelj je sišao sa trotoara na kolovoz da bi zaobišao prolaznike i požurio za njom, skrenula je u Kosovsku levo, skrenuo je i on, ali nje nije bilo, nestala je u nekom od ulaza, pred očima mu je ostala slika njenog repa kako poskakuje i uzbuđenje u njegovoj duši. Slika sa ugla Vlajkovićeve i Kosovske nije mu davala mira, i sledećih nekoliko dana lutao je oko tog ugla i po okolnim ulicama. Posle nekoliko dana izgubio je nadu da će je ponovo sresti, šetkanje mu se pretvorilo u uzaludno bazanje, ceo prostor zajedno sa skupštinom postao mu je prazan, odbojan. Iznenada se ona ponovo pojavila i sve ulice oko njega sinule su, ispunile se radošću. I kada se suočio sa njenim očima bilo mu je jasno da je upravo takvu ženu želeo da sretne celog svog dotadašnjeg života. Ona ga je prihvatila. Ovo nije bajka, stvarno se dogodilo. Slučajni pogled na ulici otvorio mu je vrata životne sreće. Danas su sa već velikom decom i dalje u ljubavi, stanuju u Vlajkovićevoj ulici.
Ulica nije samo saobraćajno sredstvo, trgovački izlog, parkiralište, komunalni red i higijena, ona je i mesto naših najintezivnijih doživljaja, sudbinskih susreta, početak ili kraj ljubavi, mesto gde nas neko ozari ili ohladi, oraspoloži ili naljuti, a mogu se dobiti batine i uvrede, vrebaju u njima nasilje i razne perverzije, postoji i sadizam ulice.
I same ulice boje naše emocije, raspoloženja. Između nas i ulica struje emocije, na njima izbacujemo iz sebe razne strasti, od političkih do ljubavnih, od besa do suza. Kao što i sama ulica svojom prazninom, bilo zbog izgleda ili zbog pustoši bez ljudi, može da nas “ubije”. U jednom razgovoru arhitekta Bogdan Bogdanović mi je ispričao kako će jednog dana na mapi Beograda da zabode zastavice u raznim bojama, od crvenih do crnih, u zavisnosti od onog šta je doživeo, u ovoj ulici sam je prvi put poljubio, u ovoj ulici smo šetali kao da smo na sedmom nebu, u ovoj se grlili, u ovoj svađali, u ovoj me ostavila, u ovoj smo se pomirili – i tako bi dobio pravu priču o mom Beogradu.
Ulica je ženskog roda. Ne znam ko je imenicama određivao rodove, ali u slučaju ulice nije pogrešio. Već joj i predlozi za kretanje u i na određuju rod. Žene jesu bitan deo njenog postojanja i verovatno bi drugačije izgledale kada bi one na njima bile hegemon. Ali, nisu. Ovo je muški svet, peva Džejms Braun, i ima onih koji smatraju da sve što je loše na ulicama jeste manifestacija muškog mačizma, desničara i kapitalizma (naročito američkog), a to su nasilja uličnih bandi, dileri droge, prostitutke, beskućnici, pijani i nadrogirani (ne samo pešaci, već i vozači), queer populacija, grafiti, na pločnicima gradova žene su pretvorene u objekat, u žrtve podmukle i perverzne mizoginije. Baš kao u romanima Irvina Velša (Glue – Lepilo i Porno) u kojima se razlaže urbani mit i u kojima su svi likovi desocijalizovani, na pragu nervnog sloma, naroljani, nadrogirani, poje...i, ogrezli u bezobrazluku i nasilju. Ili grozne svireposti u romanu Paklena pomorandža Entoni Bardžisa, mada je u njemu i hladnoratovski naboj, jer u bandi ima Rusa i jezik im je pomešano englesko-ruski. A tek filmovi, počev od francuskog Novog talas, i italijanskog neorealizma, Felinija (La Strada)…
Ulice jesu mesta zavođenja, taktički se ono uglavnom odigrava po kafićima, na stanicama gradskog saobraćaja, po društvenim mrežama, romantični korzoi sa kibicovanjima i prilaženjima otišli su u mitologiju, ali je odmeravanje od pete do glave ostalo. Svejedno, ulice su poprište pogleda, ukrštanja pogleda, vatrenih pogleda, prepredenih, sanjalačkih pogleda. Naravno, ima onih i koji zure, zombi kategorija. Ulicama teku reke želja, šetnja nagona i emocija, spoticanja na glumljenoj ili stvarnoj frigidnosti. Lutaju njima diverzanti spremni i vešti za flert, vešte zavodnice koje već i na prvi pogled lome srca. Kad te vidim na sokaku, poznajem te po koraku, dođi, dođi moje luče za tobom mi srce puče. Šalju se i primaju pogledi. Pogledi su međusobna ogledala. U njima se može potvrditi sopstvena egzistencija i vrednost, ali mogu refleksom prezira srušiti i uništiti. Opasna igra ogledala.
Ono što je muškarcima dozvoljeno na beogradskim ulicama, nije i ženama. Dopušteno je da budu bahati, dozvoljeno im je da se deru, da pljuju i puše, očekuje se da dobacuju, čak i da vređaju. S druge strane, svako iskakanje iz patrijahalnog modela smernosti i skromnosti, iz položaja objekta, ženu čini sumnjivom.
Mnogo puta je već rečeno da Kad posmatramo, mi osvajamo svet, ali kad nas posmatraju, mi dobijamo svoje mesto u svetu. Od žene se ne očekuje da osvoji svet, da pogledom zadobije moć. Poželjno je da pogled muškarca bude oštar, tvrd, upućen poput projektila, od žene se očekuje da spusti pogled, da skrene pogled, da zaigra zbunjeno očima. Uglavnom su se prilagodile patrijahalnim imperativima, ali, ne znači da ne vide, da ne osmotraju i muškarcima ne odredjuju mesto u svetu.Iako potisnute, žene ostaju suština ulice i muškarci su velikim delom na ulicama zbog njih. Oni osvajaju, one ih određuju i daju mesto pod suncem. Gužve na ulicama su ta borba neprestana.
7. oktobar 2024.
