Na kozijim stazama

PUTOPISI | Pregleda: 328 | Autor:

Foto: Marin Aničić

Pevaju kao anđeli, šapnem Ervinu.

Tihi, složeni glasovi vokalnog sastava Mareta, baš kako im i ime kaže (na italijanskom mreškanje talasića) začaravaju dvadesetak prisutnih, stisnutih u jednoj jedinoj prostoriji Interpretacijskog centra Viktor Car Emin na kozijoj stazi proširenoj u krivudavi put ka vrhu Perun. Nižu se nostalgične istarske pastirske, mornarske, pečalbarske pesme, bruje i talasaju, smiruju i uzdižu prisutne, podaruju svetost kakva i priliči vernom slugi književnosti i borcu za slobodu svog naroda.

Jesu ovde pesme setne, ovom kraju je svanulo sa usponom turizma i to tek posle 90-tih, do tada mukotrpan život, nužna skromnost, pečalba, pesme malih ljudi i pomoraca, kultura koju su stvarali siromašni i potlačeni. Tuga je autohtona emocija ovog tla, u tim tonovima svi su istarski pisci, ne samo Viktor Car Emin, upravo Marete pevaju na muziku Josipa Kaplana stihove Rikarda Katalinića Jeretova

Gradiću moj lepi

Ispod te Učke gori

Gradiću moj beli

Teška bol me mori

Ne komponuju se više takve note u buci i estradnom tandrkanju, niti u rejvovima, bass and drums parties sa uzletima na marihuani i ekstaziju. Moćni amplifieri uteruju i nabijaju muziku u uši. Muzička idila u Kraju obavija nas tišinom, u poređenju sa industrijom zabave može delovati naivno, ipak je autentična, nepatvorena emocija. Vraćamo se u iskon – okupljanje oko glasa kao oko ognjišta. Za pročišćenje i oduhovljenje nisu potrebni ni masa, niti pojačala.

Nekoliko dana kasnije u Lovranu razgovaram sa predsednicom grupe Brankom Dešković i muzičkom voditeljicom Kristinom Puh-Leko, interesuje me kako su počeli. Samonikli. Želeli su jednostavno nekome da pevaju. Okupilo se njih osamnaest 2005. u Mošćenicama pri crkvi Svetog Andrije na steni nad morem, u početku crkveni hor, a zatim su repertoar proširili i krenuli u nastupe gde god su ih pozvali i za koju god priliku (Hrvatska, Slovenija, Austrija). Dobili su finansijsku podršku opštine i italijanske zajednice. Voditeljica Kristina Puh-Leko prihvatila je poziv hora da im se pridruži i da ih vodi. Nisam mogla da ih odbijem, kaže, kada sam shvatila koliko entuzijazma imaju. Iz Svetvinčete je nedaleko od Pule i posle završenih studija orgulja na Akademiji u Gracu zaposlila se kao nastavnik u lovranskoj muzičkoj školi.

Želele bi da nastupe i u Beogradu i u Novom Sadu. Siguran sam da bi mnogi voleli da ih čuju…

Vokalni sastav Marete

 width=

***

U pesmi Beatlesa Yellow Submarine jeste gola i mokra fantazija, pravi mornarski divertimento, niko ranije nije video žutu podmornicu, a kada je pre 50 i više godina u njihovoj pesmi zaronila do danas se peva o njoj kao da je najstvarnija. Eh, te mornarske priče…

To je bilo kod Jamajke… Stvar u prvi mah neugodna, ali se stari Frane brzo pribere, trgnu svoj dugi mornarski nož i – žik! – raspori psu trbuh i izađe iz njega kao kroz ona vrata tamo… Tako on veli…

Pred nama sada priča Barba Serafin, odsluženi mornar, lik iz Careve komedije Vicencica, prava Melvilovska ili Konradova morska vučina, u njegov lik se uvukao Siniša Posarić sa štapom i lulom i isprsio tu gde su bile Marete, razigrao se i razgalamio, ima Barba Serafin priče sa svih mora, junaci su i na vodi i pod vodom, pričaju s ribama, na dasci ih vetar nosi s kraja na kraj sveta, gutaju ih morski psi, zavode ih gole mlade Španjolke iz morskih plićaka ali ih vetar kurent ili destin (sudbina) odvuče baš kad im se najviše približe, kada su na domaku ispunjenja želja. Ni o čemu drugom mornari na pučini ne snatre nego li o ženi, opsednuti erotskim fantazijama i drugim fatamorganama… oteralo ih siromaštvo na palube, da se po svetskim morima potucaju, godinama ih njihove žene čekaju pored dece koja rastu bez njih, tako je i autora Yellow submarine, Johna Lennona, napustio otac, otplovio i vratio se tek kada je ovaj postao Beatle… maše lulom Barba Serafin i obraća se baš meni

Čuli ste za engleske magle! Znadu biti guste da ih možete sjekirom cijepati! Sve sivo i mutno a naš kapetan bez pilota i svijetla uplovi u luku kao po konopcu. Kad su pitali Ingleži „Mister kaptain, uot is dis?“ A on njima:“Na rivi me čeka miss Evelina, a njezino oko je kao lanterna.“ Žena ima moć!...

Mornar voli jednako i more i ženu. Prodao je dušu moru i zato ne može bez njega, i što ga više psuje, više ga voli, kao ženu, tako veli Barba Serafin…

Znam principala kojemu su žene pojele čitavu flotu. Da, da, sitna su usta ženska, ali kroz njih može proći brod sa svim jarbolima, randama i kontrarandama. Žena ima vražju moć! Nama mladićima stari Frane je govorio da je žena izišla iz morske pjene. I odonda nam je morska pjena bila svima puno draža…

Neposredan je Siniša Posarić i van uloge, brzo nalazimo teme za razgovor, vodi riječku amatersku dramsku družinu Viktor Car Emin, u poslednjih trideset godina za njega je društvena i državna tranzicija bila uzburkano more, kovitlalo ga kao likove u koje se transponuje, ne da se, entuzijazam prema umetnosti puni mu jedra i nosi ga dalje bez obzira na usputne brodolome. Piše drame, pročitao sam jednu izvođenu više puta – Erotika u OFF-u, duhovit zaplet u bračnom trouglu, prava ilustracija one narodne Ispod mira trista vira. Kada u mojim kolima ugleda autobiografiju Marlene Dietrich, uzviknu Ovo sam ja štampao 1978. Da, tačno je, knjigu je štampala tada moćna riječka štamparija Liburnija, Siniša je bio slovoslagač. Iz mog novinarskog i uredničkog iskustva u Borbi i njenoj štampariji znam da su slovoslagači bili obrazovaniji i profesionalniji od mnogih urednika i novinara. Brodolom Liburnije u Siniši je otvorio ranu koja ni dan danas ne može da zaraste. To je njegova Žuta podmornica s kojom roni i dalje, u razgovoru se stalno vraća na nju… Pa mi smo štampali stotine hiljade knjiga, štampali Marksa i Engelsa, dela svih jugoslovenskih političara, svetske pisce, kako je ta štamparija mogla da propadne, da nestane?

 width=

***

Majka ga je rodila negde u žbunju, priča mi Nadija Rubeša, na kozijoj stazi, na padini između ova dva sela, onog goreg Sent Antona i ovog dole Kraja… Nije se Viktor Car rodio u kući ispred koje polažemo venac i na kojoj stoji tabla na kojoj piše da je u njoj rođen. Sent Anton je u brdima, ne vidi se, tamo se loza Car plela pre nego da se spusti na cestu pored mora.

Ima simbolike da je rođen na zemlji, sin svoje zemlje, sam Viktor naglašava i svoju kratku autobiografsku oporuku počinje sa Rođen sam u Istri, u Kraju… Celi svoj dugi vek proveo je uz more na potezu od Mošćenica preko Lovrana, Opatije, Sušaka do Bakra i Kraljevice gdje sam ostao do siječnja 1921. na dužnosti pročelnika Narodnog vijeća Rijeka-Sušak, u svakodnevnoj borbi za priključenje Istre Jugoslaviji, pa natrag u Opatiju, na granicu, možda je bolje reći na granicama. Nad njim su se promenile četiri države, Austrougarska, Italija, prva Jugoslavija i posle 1945. Titova Hrvatska i Jugoslavija. Nije bilo lako vratiti Istru matici, beleži i ovekovečuje u svojoj autobiografiji izjavu Nikole Pašića 1924. u Trstu hrvatskim političarima – Mi, Srbi, čekali smo pet stotina godina! Pašić ih je potcenio. Za samo sedamdeset godina Hrvatska je sa Istrom došla do svoje države u Evropskoj uniji.

Od rane mladosti je borben, smeta mu što hrvatska svijest još drijema, stalno je pod nadzorom policije država koje su se smenjivale. Ulagao je veliki napor da sunarodnici i političari shvate da je njihov najvažniji resurs – more. Piše u pismu mladom prijatelju: Očuvamo li more, očuvat ćemo i put, što će nas jednog dana da povede na naš dragi kamen. I pred kraj života u komentaru tom pismu dodaje A to se – blagodareći herojima jugoslavenske vojske – zbilo potkraj travnja 1945.

Obala je atraktivna, stiglo je vreme velikih putovanja i turizma Belle Epoque i Austrija i Mađarska i Italija prave na Jadranu svoje rivijere, grade hotele i vile, kupuju zemljište. Car se oseća ugroženim i protestuje:

Tuđinci pokupovali su mnoga zemljišta, najviše na obalu. Naši, kao prodavači, sve više odstupaju od mora. Tuđinci su se sve dublje utvrđivali. Tu smo – govorili su – tu ćemo i ostati. I sve uzeti u svoje ruke: i kraj, i more! I od svega crpsti koristi, ali samo za sebe i za svoje! Gotovo svi ekonomski izvori našli su se u rukama došljaka. A naši se nasukani koprcali: niti su mogli naprijed ni natrag. Stranci su sa sobom donosili još nešto: novac, raskoš, lak život i svakakvih drugih napasti! Omladina to gleda i misli: Zašto ne bismo i mi ovako? I otrov lenjivosti, mekušaste efeminacije, apatične indolencije, pospanog parasitizma – sve se to hvatalo mladih, neiskusnih srdaca! Građe za desetak romana! U glavi mi se vrzao ciklus!

Multinacionalni kapital je nemoguće obuzdati, uprkos tome što je Car napisao niz propedeutičkih i istorijskih romana sa ciljem da formira i uzdigne nacionalnu svest.

On sam je svojevrsno čudo, takav intelektualac i književnik, a reklo bi se da je nastao ni iz čega. Rođen na zemlji obronka u zabitom kraju, u siromašnoj i nepismenoj porodici, otac se opismenio tek u svojim dvadesetim godinama. Ne samo da je stvorio sebe uprkos tuđinskim obrazovnim institucijama, već se izborio, u malom narodu, i za svoj čisti i standardni jezik kojim će da napiše mnoge knjige. Oko njega su se govorili razni jezici – Hoću da napišem neku rečenicu, a ono mi u pameti kao gljive niču već gotove italijanske!

Došao je do svog hrvatskog identiteta, ali svakako su proces traganja pokrenuli snažni uticaji nemačke i austrijske kulture. U autobiografiji naglašava da je velika prekretnica bila pohađanje nemačke famozne Lehrerbildungsanstalt. Snažno su uticali na njega mošćenički župnik čelični Hrvat, pa čudnovati bezuspešni i tragični slikar Valentin koji je u Kraju sagradio kućicu-atelje i celog života oslikavao samo jedno platno deset puta sedam metara. Svi su mu se podsmevali, beleži Car, siromašan u izlizanom odelu bio je posvećen umetnosti i živeo za lepotu, a u Lovranu su se svi klanjali i ulagivali čoveku koji se upravo vratio iz Afrike, pun zlata, što ga je zaradio trgujući – robljem.

Ipak dve stvari su u njemu probudile umetnika, književnika.

Priče koje mu je majka pričala i putovanje po Mediteranu i do Egipta.

Otac mu je bio jedan od stotine iz ovih krajeva koji su učestvovali u izgradnji Sueckog kanala i roditelji su ga pozvali u Port Said da provede školski raspust. Imao je 17 godina, put u Egipat proizveo je i ostavio u meni dojam, što ga vrijeme nije moglo da oslabi, a kamoli da izbriše… Aleksandrija, Kanal, Port Said, vreva naroda koji je prolazio sa Istoka i Zapada, mnogi jezici, različite rase, najneobičnije nošnje… Kaleidoskop… pokupio je mnoge vredne knjige, unapredio svoj francuski. Snažno duhovno poniranje doživeo je na povratku prolazeći pored jonskih ostrva uživljavajući se u Homerove likove iz Odiseja i Ilijade. Homerovo delo varničilo je i palilo vatru u duši i posle 27 vekova! Mogao je da ima kabinu, ali Viktor je po celu noć bio na palubi, tu i spavao… sa sjenama večernjim osjetio sam neizrecivu, ali ugodnu sjetu… danas bih rekao da mi je u onaj mah srce bilo u potpunom skladu sa samim sobom i s čitavim svemirom.

Majka mu je bila iz Lovrana, iz familije Hamsa, istočnjačko prezime, gledam njenu fotografiju, široko tamnoputo lice krupnih očiju, levantinski tip, bila je nekoliko godina u Port Saidu s Viktorovim ocem pre nego što se on rodio, srela je mnoge neobične ljude, doživela živopisne situacije i o svemu tome živo i slikovito pričala. Viktor se veselio školskim praznicima jer je tada bio s majkom i uživao je u njenim pričama. I kasnije u životu mnogo su mu nedostajale. Kod mnogih sinova upravo su majke pobudile kreativnost. Žene aktiviraju imaginaciju. Muze su nezaobilazni akteri kreativnog procesa. Viktor Car je to očigledno istakao kada je prezimenu dodao Emin. Ema je njegova supruga. Priznao je i razglasio celom svetu da je celo njegovo postojanje, i biološko i kreativno, njeno, jednostavno on je Emin zanavek. Viktor Car Emin. Nije slučajno što njegov lik u komediji Vicencica, Barba Serafin, na više mesta uzvikuje Žena ima moć!

 width=

***

I ovaj spomen na Cara organizovala je neumorna Nadija Rubeša iz Kraja. Organizovali smo se prvi put, priča Nadija, 2004., bio je naš Car skrajnut, i od tada sa spomenima rođenja i smrti, sve se malo trglo i vratilo se sećanje na našeg Viktora Cara i njegovu Emu.

Nadija je napisala prvu, i do sada jedinu knjigu o Kraju, o nastanku, običajima i ljudima.

O ženama koje su na leđima donosile vodu potrebnu za građenje kuća, za piće i za pranje, odlazile na spavanje poslednje, ustajale prve, plele, tkale i krpale, prale i peglale, sadile, đubrile, plevile, brale, muzle, pravile vence, sušile, gazile golim nogama grožđe, vodile stoku na pašu i vraćale, stalno bile trudne tako da nisu ni znale šta je menstruacija, kuvale, ložile i čistile šporet, ribale podove, same podizale decu kada se muževi otisnu na more, čak se bavile i kontrabandom…

O muškarcima i ženama i deci koji su u šakama donosili zemlju ne bi li među stenama napravili lijehe i sadili. O muškarcima koji su u proleće kopali, a u jesen zubali zemlju, uređivali brajde, obrezivali i povezivali lozu, rušili stabla za ogrev, cepali i pilili, kosili, pročišćavali šumu da se ne bi zapalila, klali i tranžirali meso, razbijali stene, lovili, plovili, ribarili, odlazili trbuhom za kruhom u pečalbu.

Nadija Rubeša upravo se sprema da s velikom grupom (bude i po nekoliko autobusa) početkom maja bude u Beogradu i obiđe Titov grob.

Nadija Rubeša

Na kozijim stazama

Komentari





Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Upotreba kolačića (eng. Cookies). Ovaj sajt koristi kolačiće u cilju analize saobraćaja i poboljšanja korisničkog iskustva. Daljim korišćenjem sajta izjavljujete da se slažete sa upotrebom kolačića.
Razumem