Po beogradskim ulicama krećem se vrlo oprezno
Saobraćajni bilans
Ne, nije Liban. Ne čitam o žrtvama međusobnih bombardovanja Izraelaca i Arapa. U subotu, dobro naspavan i fino raspoložen, prihvatio se jutarnje kafe, rolam i čeprkam po beskrajnoj traci Vesti... posle drugog gutljaja preseda mi kafa. Crnilo. Policija saopštava da je od početka jula do kraja septembra, za samo 90 dana, u saobraćajnim nesrećama poginuo 181 čovek, da je svaki peti bio mlađi od 30 godina, a da su 36 bili pešaci. Dakle, kad se svi raduju letnjem odmoru, ovi su poslati na večni odmor! Za povređene i polomljene nema kraja brojanju.
Svakog dana je, računam u sebi, ginulo po dvoje, a nismo u ratu. Nedavno sam se u Japanu u sred tokijske saobraćajne gužve raspitivao koliko u godini dana imaju saobraćajnih nesreća, koliko poginulih? Gledali su me s nerazumevanjem. Ponovio sam pitanje. Ne, to se kod njih ne događa! Nema sudara! Nema saobraćajnih žrtava! Ni jedne! Uprkos tome što ih ima preko sto miliona i verovatno toliko isto automobila.
Gledam u dve veće saksije sa rascvetalim hrizantemama. U svakoj je oko pedeset cvetova, ukupno sto. Raskošno se šire, ceo prostor vibrira od njihove snažne i vitalne lepote. Upoređujem broj izginulih sa hrizantemama, i oni su nekome bili cvetovi, i zamišljam kako bi ovaj prostor izgledao kada bi ih naglo uklonio ili uništio. Zjapila bi rupa, pustoš.
Očigledno smatramo da nas ima previše, ne uznemiruju nas ti besmisleni gubici. Ne preduzimamo ozbiljne mere da ove tragične bilanse sa puteva i ulica sprečimo. Bilo je vikenda sa po osam mrtvih zajedno sa decom. Jeste, objavi se u medijima, u početku uvek sa netačnim opisom događaja, sa fotkom destrukcije u kojoj ljubitelji nesreća voajerski mogu da uživaju. Još jedan mamac za tiraž! Još jedan prilog nekrofiliji! Mediji već sutradan imaju novu nesreću, sveže dvoje mrtvih!
Krivci se, ako nisu poginuli i oni, izvlače kako znaju i umeju, preko veza i mita, njihova bliža okolina ih ne osuđuje, pomažu im da se rasterete osećaja krivice i da dobiju što manju kaznu. Uostalom, onaj tamo je mrtav, treba spasavati žive. Često pravda po nekoliko godina odmerava kaznu za događaj od nekoliko sekundi. U devedeset dana nije samo 181 čoveku oduzet život, već su stotine njihovih rođaka i prijatelja bolno pogođeni, i njima je pomračen život, i oni su psihički i emocionalno „ubijeni“. Nije to mala rana u ovako nevelikom društvu. Jedni pate, drugi spašavaju vinovnike.
Duboko žalimo za našim mrtvima, i pedantno ih prebrojavamo kada optužujemo naše neprijatelje, od Nemaca do Amerikanaca i od Albanaca do Hrvata. Vidite šta ste nam uradili! Koliko ste naših nevinih pobili! A kako mi rasipnički ubijamo jedne druge, potpuno nevine očeve, majke, decu, nema veze, naša stvar, ne sme se dovoditi u pitanje imidž da smo mi dobar, pitom narod, iznad svega rodoljubiv, narod-žrtva drugih.
Po beogradskim raskrsnicama, pešačkim prelazima krećem se vrlo oprezno, kao u planini po nepoznatom terenu i šumi. Neprijatna iznenađenja uvek su moguća, bez obzira na prvenstva ili semafore. Gotovo svi drže volan jednom rukom, drugom ukucavaju ili rolaju poruke na mobilnom, snimaju se, sa svom mogućom pažnjom koncentrisani ne na ono što se događa oko njih, već na tik-tok, x, fejs, instagram… Impulsivni, kakvi smo sazdani, kada se otkačimo od kuće, bilo peške ili autom, ne zaustavljamo se, niti nam je u volji da sačekamo, ne daj bože nekog da propustimo, impuls u nama imperativno tuče, damo gas i samo napred sa što manje kočenja kao muve bez glave. Tako nastaju po gradu one česte figure balansiranja i klackanja pešaka na ivičnjaku koje vozače bacaju u nedoumicu da li hoće ili neće da koraknu. Ili ona trka automobila sa pešacima na prelazu ko će pre da prođe ili iskoristi narandžasto.
Kola, osim što su prevozno sredstvo, statusni su simbol, deo glamura, sa njima u brzini postajemo Supermeni. Ona su i demokratska nivelacija, uz povoljne uslove prodaje može da ih vozi Svako, i Svakom je omogućeno da u njima pušta svakojake filmove o sebi. Mladima je važnije, kako je primetio Maršal Mekluan, da stignu što pre do uzrasta za vozačku dozvolu, nego li za pravo na glasanje.
Kako objasniti u malom narodu i maloj zemlji ovoliku pogibiju u 12 nedelja? Junački prezir prema životu ili strasna ljubav prema smrti? Psiholozi u izazivačima saobraćajnih nesreća dijagnosticiraju samoubice. Nalaz zasnivaju na poznatoj Frojdovoj teoriji da su u svakom čoveku urođeni nagon prema životu (Eros), i njemu suprotan nagon prema smrti (Tanatos). Bolest zvana čovek (Niče) u konstantnom je neurotičnom grču, a kada će koji nagon biti aktiviran ili potisnut velikim delom odlučuje stanje u društvu.
14. oktobar 2024.