Šetanje psa

Mačka na usijanom limenom krovu, a psi na ulicama kakve god da su, menjaju se državni sistemi, ređaju revolucije, ratovi, prolaze krize i reforme, a psi i mačke stalno su uz nas i uprkos što neke vrste nestaju, njih, iako su sa ljudima, sve više ima i sve raznovrsnijih pasmina. Ne znam kada će broj pasa da sustigne broj Beograđana, ali verujem, kakav je trend, da nećemo dugo čekati.

Mačka je oprezna, rezervisana, oseća koliko je čovek nepredvidljiv, a pas svoje srce potpuno poklanja onom ko ga čuva, svu svoju ljubav i opasnu ljubomoru. Ima cinika koji dobacuju da pas nije baš mnogo pametan, jer je od svih vrsta na zemlji izabrao da voli najopasnije stvorenje - čoveka. A možda bi i da pođe čovekovim putem, jer ako je majmun mogao da postane čovekom, možda bi se ukazala prilika i psu. Arsen Dedić je u pesmi Čovjek i pas pomešao - u svakom psu je čovjek, u čovjeku pseto spava, ne zna se ko je čovjek, i ne zna se ko je pseto, Zajedno laju na Mjesec…

Nema više ulice u Beogradu, ni parka, a da ne sretnem psa. Ako nije beskućnik pa cunja i lunja, trčkaranje ulicom na kaišu za njega je svakako bolje od životarenja po stanovima, dvorištima, šupama, može da pusti svoj pseći korak, da se zaleti, da skoči, da njuška i uživa u mirisima i sopstvene da seje...

U bilo koje doba dana, ali naročito ujutru i uveče, uglavnom žene šetaju po gradu sa svojim, nisu više psi, nego ljubimci. Ulični su inventar kao što su zgrade, svetiljke, kola, pešaci… I u pesmi crnog američkog bluzera Rufusa Walking the dog, pevaju je i Rolingstounsi, psa šeta baby, mada su različita tumačenja na šta se odnosi walking the dog, jedni sumnjaju na heroin, drugi da se radi o muškarcu nad kojim baby ima apsolutnu kontrolu i vodi ga za sobom vezanog kao kuče. Može i jedno i drugo, a možda i nešto treće, ko bi ga znao na šta sve misle dvosmisleno-trosmisleni pesnici kontrakulture…

Misterija je zašto baš žene u Beogradu najviše i najčešće šetaju pse, glasno im se dive, tepaju im, ne samo svojim nego i onima u prolazu, viču na ljubimca Da li si normalan, šta to radiš, da li si ti normalan, prvo pitanje za one u prolazu jeste jel’ dečko ili devojčica, mazno ih ljube u vlažne njuške, imponuje im kada zalaje na druge pse ili na neke spodobe koje se ni njima ne dopadaju a dolaze im u susret, drže im sveću dok sistematski zapišavaju ulicu, tronute su kad kuca u oduševljenju na sred ulice i pred svima zapiša i njih, oh kako me voli, strpljivo čekaju da se ljubimac rastereti i negadljivo plastičnom kesicom pokupe, bez ljutnje ih svuku s potkolenice kada im udari teranje u pseću glavu… Čak i kada je gazdarica očigledno stroga a mimoilazim se, osećam da se pored mene prokotrljalo toplo klupče ljubavi. Nema odgovora zašto baš žene, ljubav i jeste misterija. Slušao sam kako ljubomorni i zlobni muškarci i žene komentarišu – a zašto ne šeta s dečkom, nego šeta psa, kada je u pitanju devojka, a za zrelije – zašto ne ide pod ruku s mužem i dečicu vodi za ručice, a za žene u trećem dobu – gde su im unuci?

Mene ovaj ulični prizor uvek natera da promrsim dama s psetancetom, naslov potresne ljubavne priče Antona Čehova. Otkud asocijacija sa tom pričom? Da li zbog naslova ili u priči ima nešto… nešto…?

Priča nije o psu, u sporednoj je ulozi, ipak baš on upućuje na kob, ukazuje na sudbinu svoje gazdarice Ane – da je ona usamljena i nesrećna, da vapi za ljubavlju. Dve godine je u braku bez dece, muža je prezrela i u jednom momentu više nije mogla da vlada sobom, sa njom se nešto zbivalo, nisu mogli da je zadrže, rekla je mužu da je bolesna i samo sa psom doputovala na more i, kako sama kaže, po šetalištu se kreće kao u bunilu, kao luda… Tako mladu, bogatu, zgodnu i izgubljenu, a sa belim špicom svi su je primetili i nazvali dama s psetancetom. Primetio ju je i profesionalni ženskaroš Dmitrij, duplo stariji od nje, i on je u braku sa ženom koju ne voli i koja se prema njemu odnosi kao prema psu, i koji je bez obzira na lepe doživljaje sa mnogim ljubavnicama do tada tvrdio da su žene niža rasa, a posle poznanstva sa damom s psetancetom život mu je bez nje postao besmislen. Ana i Dmitrij upoznaju se uz pomoć psa. Pripretio je špicu, ovaj je zarežao, a dama ga je pogledala i odmah oborila oči, Ne ujeda, reče ona i pocrvene. Mogu li da mu dam kost? – pa kad ona potvrdno klimnu glavom, on ljubazno zapita: Jeste li odavno izvoleli doći u Jaltu?

Mnogi parovi su se i po Beogradu upoznali na sličan način i uz pasje režanje sa sličnom konverzacijom.

Kod Čehova ljubavni medijator u liku psa za sobom ne ostavlja nikakve tragove, ali beogradskim ulicama i parkovima posle romantike šetanje psa nužno je duboko čišćenje i dezinfekcija, poplava je mirisa i drugih tragova ljubimaca.

Svejedno, dobrodošli u grad dama s psetancetima, samo pazite gde gazite.

(17. oktobar 2024.)