Ovde dolaze svi, ovde su svi obični, goli ljudi
Vampiri se boje samo belog luka
Još dve pa će biti sto godina Kalenićeve pijace, svakog dana prolazim, a vikendom zajedno sa hiljadama sugrađana krstarim po njoj, i obavezno odem na burek ispod sača i smažem ga pribijen uz stakleni zid pekare, tu na licu mesta u gunguli između mirisnog cveća i rasute bagatalne robe po pločniku. Vruć burek i prohladno jutro u pijačnom kolopletu je događaj, a pijaca je stisnuta između dve napete i frekventne ulica koje nose ime dva gorostasna književnika - Njegoša i Maksima Gorkog. Književnici i pijaca! Pripadaju jedno drugom, zalaze u sitna crevca života.
Sunčana subota pred Sv. Petku i tezge su prepune, plodovi zemlje (ko bi ga znao iz koje i odakle) preneti iz hladnjača ili sa kvantaša, uglavnom ih nude preprodavci, prekupci, nakupci, nema na pijaci više susreta građana i seljaka, kada su jedni egzercirali društvenu i ličnu nadmoć, a drugi bili naš narod, so zemlje, s kojim su ovi prvi razgovarali pomalo s visine i šaldžijski, zanosili, imitirali seljački govor kao eto i oni su narodni, a živahni pisci-žurnalisti dolazili po komentare po njima mudrih žena sa sela, kao da su delfijske proročice, i od mudrih i lukavih seljaka što čkilje na jedno oko a skresaće ti u brk o svakom problemu ili pojavi u svetu i svaka mu je zlatna i drevno istinita. Stvarali su ti pisci u trapericama lahorastu fantaziju za kafanski divertimento i rodoljubivu jeftinu romantiku od ljudi koji su dreždali i čekali i čekali kupce po mrazu i vrućini, noćili na tezgama i iznajmljivali šupe i podrume po okolnim kućama. Dugo se prepričavalo kako je jedan snažan mlad pesnik u rane jutarnje sate po izlasku iz kafane za opkladu pesnicom u čelo oborio konja na prednja kolena baš tu kod česme. Nema više ni konja, ni stoke, ni živine u Viškoj ulici, a malo je još ostalo na selu seljaka, preselili su se i preseljavaju se u gradove i u Evropsku uniju.
Kalenić je jedan od distributivnih centara poput Wolta i Glova, samo statičan i sa presnom robom. A korak od nabavljanja presnog ka kuvanom i pečenom jeste, kako je primetio Klod Levi Štros, korak ka civilizaciji. Kako bi to izgledalo kada bi svakog dana ovih stopedeset hiljada ljudi što žive oko pijace sami lovili, klali, kidali, tranširali, kopali, sadili, brali? Da nema Kalenića bila bi velika frka, svakog dana bi se ratovalo i otimalo. Bez jedenja se ne može, i za preživljavanje i za uživanje, tu, kako je primetio jedan književnik, čovek jede svet, kuša ukus sveta, unosi svet u svoje telo, pretvara ga u deo sebe samog. Na Kaleniću počinje napajanje svih moći tela velikog broja Beograđana.
Tezga! Kako to veličanstveno zvuči! Provlačimo se između njih, lutamo i guramo se laktovima, ramenima, bedrima, kolenima, uvijamo se po uskim prolazima i poput gladnih kurjaka tražimo plen, ova paprika bolja je od one, ovaj paradajz nije zreo, ovo je jeftinije, zašto je ovo toliko skupo, ovaj prodavac mi se ne sviđa, onaj tamo je bolji… vrebamo, biramo, kidišemo… Da bi se došlo do bilo kakve gozbe, slave, porodičnog okupljanja, mora se u mimohod pored ovih tezgi. Srećem sugrađane od svake fele, bivše i sadašnje ambasadore, akademike, političare nižeg ranga, državne službenike, lekare, advokate, estradne i teve zvezde, medijski fabrikovane fatamorgane promiču…. ovde dolaze svi, ovde su svi obični, goli ljudi… na Kaleniću na svojoj koži osetiš ljude i njihovu težinu kada ti nagaze nogu. Svi na pijaci dobiju neku veliku snagu, jake su i žene, jaki su i muškarci, čak i krhke starice, i tegle u punim zembiljima, plastičnim kesama i po deset-petnaest kilograma, marljivo vuku za sobom prepune torbe-kolica. Preplavili su Rusi i Ukrajinci, preprodavci su naučili elementarne reči za sporazumevanje, i od njih saznajemo šta oni i kako kupuju, zapravo saznajemo kakvi su. Pitaj nekog šta jede pa ćeš znati ko je!
Trećina Kalenića, po tezgama i dole na betonu, zatrpana je i mrtvim stvarima, drangulijama koje su nekada upotrebljavane, od tekstila do starih razglednica, bačeno, skupljeno, ukradeno, švercovano, ponekad i bezvredno, ali ipak svaki mrtvi predmet na Kaleniću dobije svoju cenu i svog kupca. Ima i čitavih biblioteka, i baš sam tu na buvljaku Kalenića prelistavajući govore Jovana Skerlića u Skupštini Srbije od 1912. do 1914. prepoznao njegovu aktuelnost, seo i napisao knjigu Ko je ubio Jovana Skerlića – Politika u zemlji zbežalih.
Pijaca je nastala na samoj ivici obronka, gde se nekada završavao grad, a dole niz padinu preko potoka koji je tekao Južnim bulevarom popunjavalo se tokom vremena improvizovanim kućama (uglavnom između dva svetska rata), stvarala se periferija, a već dalje ređala se sela, bašte, pašnjaci, kukuruzišta. Ulicom nazvanom Krunska, pravom kao strela, od dvora stizalo se do pijace, i na tom putu i okolo izgrađene su vile. Kalenić je bio mesto sudara dva sasvim različita društvena života, s jedne strane, srpski purpur, rezidencijalni, malo i jevropejski izlakiran, i kako je Nušić opisivao korupcionaški, s druge, ruralni i sirotinjski, zastao u davnim vremenima, sa tvrde i gorke zemlje, kako Milovan Danojlić svedoči. Ovaj drugi koji je hranio prve ginuo je u svim ratovima.
Nekada su novinari svoje karijere počinjali jutarnjim obilaskom pijaca, da bi se saznale i objavile cene, šta ima, šta nema, ulazak u pijacu, računalo se, jeste ulazak u život, tu je spuštanje na zemlju, u trbuh grada. Ali već preko 30 godina kako se mladi novinari šalju na proteste i demonstracije po ulicama i pred zgrade najviših institucija, u tom digestivnom traktu je hronični proliv, a kada će da se vrate na pijace ne zna se....
Venci belog luka okačeni, gde god se okreneš vise. Od svih vrsta luka o belom je najduži tekst na Vikipediji. Tema je mnogih knjiga sa stotinama recepata. Svelek za popravljanje zdravlja, čak i za izlečenja, protiv svih infekcija. Ima i misteriju u sebi - tajnu energiju s kojom se živi bolje i duže. Štiti od demona, zlih duhova, energetskih vampira. Hiljadama godina se na celoj zemaljskoj kugli ponavlja Vampiri se boje samo belog luka. Poruka predaka. Sa početka sveta. Pre Biblije. I evo ga i ove godine na Kaleniću. Kupujem dva venca, jedan vešam u kuhinji, drugi na ulazu u kuću. Bioenergetska zaštita i od spoljnih i od unutrašnjih neprijatelja. Ne verujem u to, nisam sujeveran, ali neka ih, neka vise, šta znaš...
Prilazim tezgi na kojoj već godinama autentični seljak prodaje svoj krompir, kaže iz Ivanjice. Pošto kilo danas, pitam. Sto dinara. Preko puta Kalenića, oko Topolske ulice, kvadrat stana prodaje se za osam hiljada evra. Stan od stotinjak kvadrata za gotovo milion evra. Astronomska cena zahvaljujući poziciji pored Kalenića, gde je kilogram krompira sićušnih osamdeset centi. Beli luk visi, ali ne deluje na ovako šokantno-vampirske evro izazove, ne boje ga se.
(5. novembar 2024. - 98 godina od otvaranja pijace)
