Voleo je da peče paprike i pravi ajvar
Radomir Konstantinović je uživao u čarima Kalenića
Kaleniću i obilju na njegovim tezgama bio je vrlo privržen Radomir Konstantinović, lider i osnivač tzv Druge Srbije, udruženja protiv ratne politike Miloševića i protiv nacionalizma, i pisac famozne Filosofije palanke. Uživao je u pijačnim prizorima, u gužvi, voleo je dobro jelo i vino, susrete i razgovore sa ljudima na pijaci i oko nje, poput Platonovog Sokrata koji se šetkao po agori.
Prvi put uživo zatekao sam ga kako tegli prepune torbe ispred tezge natovarene salatama, mladim lukom, spanaćem, rotkvicama, blitvom, a prvi put ga čitao mnogo ranije, jedne sunčane jeseni, kada sam u biblioteci Đorđe Jovanović na Studentskom trgu na polici sa novim knjigama prvi put video njegovu Filosofiju palanke. Od prve rečenice (Iskustvo nam je palanačko) gotovo je nisam ispuštao i besomučno iščitavao, beležio. Kao ljuštenje crnog luka, ljuto, ali sloj za slojem otkrivao sam ono čime sam bio nezadovoljan i što me je gušilo – palanku u meni i palanku oko mene.
Bila su sedamdesetih uzburkana vremena, beogradski studentski nemiri nisu prestajali i studentski lideri uglavnom su bili filozofi, sociolozi, a do 1980. najpopularnija nauka u Beogradu bila je – filozofija, jedan od najpopularnijih fakulteta Filozofski. Filozofski žargon bio je u vazduhu, u medijima, u svakodnevnim razgovorima, političkim raspravama, u časopisima. I žargon Radomira Konstantinovića bio je u duhu vremena i mesta, moderan, a vrsta i spekulativna snaga njegove misli bila je sasvim neuobičajena za srpsku kulturu i još do danas nedosegnuta.
Među najuticajnijim medijima u kulturi bio je Treći program Radio Beograda koji je svakog dana u osam uveče kretao sa špicom uz nekoliko akorda iz baleta Petruška Igora Stravinskog. I pre nego što sam dospeo do knjige Filosofija palanke, u kasnim noćnim satima opčinjeno sam slušao glas Radomira Konstantinovića na radiju kako izgovara svoje eseje iz ciklusa Biće i jezik. Nije to bilo tek pročitavanje eseja, niti je izgledalo da se čita nešto što je prethodno napisano, bile su to pred samim mikrofonom uzbudljive kaskade duha i tona koje su reflektovale nad našom političkom, istorijskom i kulturnom sudbinom. Perfektna upotreba mikrofona i radija, neviđena erudicija uživo, slušaoca su uzdizali u jednu novu, bogatiju i smisleniju egzistenciju. Bio je jedistvena pojava ne samo u Beogradu, nego i u čitavoj ondašnjoj Jugoslaviji.
Do pre neku godinu raspitivao sam se o mogućnosti da se ti njegovi radio nastupi prikupe i objave na cedeima, ponadao sam se da bi njegovo ponovno fono prisustvo bilo lekovito protiv masovnog baljezganja, blebetanja i uništavanja jezika i misli u medijima s kakvim smo ušli u 21. vek. Na žalost, kako su me obavestili urednici, mnoge trake su bile davno presnimljene. Takav važan dokumenat za kulturnu istoriju Beograda i Srbije je izbrisan. Prostakluku i nasilju se otvarao put.
On je već za života doživeo sudbinu palanačke ptičice zvane Ćiril filozof o kojoj je pisao: filozof je u palanačkoj sredini nesrećnik, onaj koji se prepušta samoći i ne-ljubavi, jer mišljenje ne uvodi u svet već izvodi iz njega, pa je prema tome protiv plemena, a samo ono preživljava, prema tome filosof ima da umre. Polako se pred naletom nacionalnih pokreta u svim republikama cepao socijalistički šinjel, pa se i u Srbiji pojavljivao zadihani, paranoični nacionalni žargon. Istaknuti književnici, pre svih, u trku su, tih godina, bacali titovke i stavljali šajkače. Konstantinović nije mogao postati srpski kolektivni projekat, jer bio je individualac protiv palanačkih projekata usijanih neznalica koji su Srbiju uveli u političku, kulturnu izolaciju i dekadenciju na putu da ostvare svoj palanački Jerusalim i stignu do Nedođije. Konstantinović je sedeo skrajnut i posmatrao kako se politički realizuje ono o čemu je trideset godina ranije pisao u Filosofiji palanke.
Sručile su se devedesete i na videlo je izbio taj misticizam večno-plemenskog, rasnog, zapravo proključao je jedan od najviših stadijuma duha palanke, zatvorio se u krug prema svemu što je izvan njega, i što je, zato, opako-tuđinsko (i neprijateljsko, jer je tuđe). I tu palanačku zatvorenost brižni nacionalni apostoli prikazivali su kao Narod, a to smo Mi, Srbi. A taj spoljni svet napao je baš, tumačilo nam se, nas Srbe, jer nas mrzi zato što smo Srbi. Naravno da svet jeste učestvovao u rastakanju Jugoslavije, ali zar nije tačnije tumačenje da nije napao Srbe (ako je uopšte znao ko su), već da je vrlo lako upao u jedan provincijalizam, u jednu zaostalost, u jednu opštu lenjost i potkupljivost, u seljačku pohlepu, u jedan samonapumpani aristokratski nihilizam koji je uobražavao da mu je sve do kolena, pa i taj svet. Zar se već dugo ne pokazuje, previše dugo, da taj beskrajno uobraženi provincijalizam ne može da reši, uprkos zaklinjanjima, nijedan problem vlastite nacije, mada se stalno vraća, sa sladostrasnim, taštim osećanjem strepnje o svom kao-nadolazećem nestanku?
Razornu, autističku uobrazilju palanke i mogućnost da bude pregažena od sveta, Radomir Konstantninović je dijagnosticirao, ali bilo je kasno i za njega i za sve nas, jer su balkanske palanke već bile podivljale.
Nije bilo lako sa Konstantinovićem stupiti u kontakt, a nije, tako podlo skrajnut, ni novinarima bio zanimljiv. Kad sam, osamdesetih, kao mlad novinar u Borbi, poželeo da napravim intervju sa njim, moj urednik Mića Milošević opomenuo me je da je RK hermetičan i da će mi biti potrebno mnogo veštine da ga učinim svarljivim za dnevne novine. Slavko Lebedinski, pisac i novinar, u prijateljskim odnosima sa RK, koga sam zamolio da me poveže, i u zaletu mu izložio širok i ambiciozan koncept razgovora, uz sarkastičan smeh mi je rekao Gde baš sada! Zakasnio si! Jesen je, Radomir je u velikom poslu! Peče paprike i pravi ajvar. Priprema zimnicu. On to obožava. U prvi mah bio sam zbunjen. Ali da, jesen je, bez zemaljskih nema ni duhovnih plodova.
Često sam ga sretao na Kaleniću (u blizini je i stanovao), sa cegerom u jednoj ruci i cigaretom nonšalantno i boemski zalepljenoj na donjoj usni. Pijaca Kalenić je znatno uticala na intenzitet njegovih telesnih i duhovnih energija i dobro raspoloženje. Bio je jedan od hiljada koji se hranio na njenom pojilu.
(7. novembar 2024.)
