Dobra energija Rijeke

U Rijeku stižem u isto vreme sa Hamadom bin Jassim bin Jaber Al Thanijem, bogatašem i bivšim premijerom i ministrom spoljnih poslova Katara. U lučki grad Severnog Jadrana on uplovljava čuvenom tamno plavom jahtom Al Mirqab izrađenoj u Nemačkoj, a ja preko Gorskog Kotara kotrljam se sa planinskih vrhova autom napravljenim u Švedskoj.

U riječki zaliv jahta od 300 miliona dolara doplovila je kroz Vela Vrata između ostrva Cres i poluostrva Istra pa se uz kilometarski lukobran Molo Longo oslanja sa svojih devet hiljada brodskih tona na gumene bokoštitnike. Dobro je posada od 60 (!) ljudi uvezala markantni dizel-projektil 133 metara dužine i 19 metara širine, niti mrda, niti balansira, treba dobro iskriviti šiju da bi se pogledom dosegao vrh brod.

Al Thani je prošao kroz plavetnilo mora na nula nadmorskoj visini, ja sam se sa hiljadu i nešto metara spuštao kroz prolećno zelene šume i proplanke Gorskog Kotara, pa sam posle znamenitog mesta Fužine kroz tunele Vrata i Tuhobić izbio na Oštrovicu sa koje se, mada u brzini, prvi put ugleda blještavo more i iz planinske uleti u primorsku klimu. Pored ovih Vrata iz planina nad njom, Rijeka ima još troja Vrata sa mora – Vela Vrata, Srednja Vrata između Cresa i Krka i Mala Vrata između Krka i kopna. Po krivinama niz padinu dobro poznatoj po snažnim udarima vetra propadam kao da sam na paraglajderu, a ushićeni brzom vožnjom lokalni vozači dodaju gas i prozuje poput metka. Svi smirujemo mašine u Grobničkom polju pred naplatnom rampom Kikovica.

Nije lako ući u grad, pravac preko Orehovice i stare ceste je zatvoren, radovi su na rivi i u centru, saobraćaj iskomplikovan i mora se dobro paziti i brzo reagovati kada se iznenada pojavi račvanje za Rijeka Istok i Rijeka Zapad. Promašio sam Istok i krenuo na Zapad, pored Trsata ka Škurinju i produžio putovanje baš kada sam se ponadao da ću ga završiti i da ću izaći iz lomovratne trke sa riječkim vozačima po obilaznicama i tunelima. Zašto su izašli svi da se vozikaju baš kada ja vozim, a voze sunovratno kao na reliju!? Na Al Thanijevoj jahti dok stiže i manevriše pred lukom i lagano gasi jedan za drugim pet dizel motora od tri hiljade osamsto konja može se gledati film u bioskopu, plivati u bazenu, masirati u đakuziju ili opušteno visiti na jednom od dvadeset barova uz dobro piće, dok se na cestovnoj prilaznici Rijeci mora čvrsto držati volan i napeto zverati u sve retrovizore koji se imaju oko sebe.

Ipak, Al Thaniju i mora da bude sve mnogo lakše, on poseduje čarobni štapić od dve milijarde dolara imovine u 2023. i tri procenata Deutsche Bank.

A tek mu je 64 godine.

Rijeka nije veliki grad, ali se nas dvojica još nismo sreli ni na rivi, ni na ribarnici, nema ga ni u Boonkeru na doku gde dolazi cela Rijeka. Jedino što nas spaja jeste da smo ovde stranci u isto vreme i na istom mestu. Jahta vrlo pada u oči a vlasnik je nevidljiv. Razlog njegovog dolaska u Hrvatsku jeste, ističe hrvatski Forbs, „obavijen velom tajne“. Finansijski mag sa 1634. mesta njihove liste najbogatijih na planeti je među nama inkognito, tako da svi znaju. Ko može biti gost na jahti od 300 miliona dolara kod domaćina od preko dve milijarde dolara imovine? Predviđena je za 24 gosta u deset apartmana, dva puta više nego što je Isus imao apostola. Velika prednost nas običnih ljudi što se po planeti ne moramo kretati kamuflirani „velom tajne“. Svim prijateljima Riječanima koji se čude šta tražim u njihovom, za neke, dosadnom gradu, rado otkrivam tajnu da su za mene Rijeka, Kvarner, Istra - energetsko polje. I duhovno i emocionalno. Ono – ima nešto! I to nešto jeste „obavijeno velom tajne“, ali ne službeno-korporativno-represivnim top secret uz obezbeđenje elitnih bodigarda, već je tajnovit duh mesta. Pulsiraju i umrežuju se razne dinamike – more, kultura, istorija, stari grad, dokovi, planine, ostrva, poluostrva, podzemne vode, potoci, živa reka po kojoj je grad dobio ime, čuvene riječke kiše i bujice što su gotovo biblijski potopi s neba, pa je zaista Rijeka „grad koji teče“ kako ga sami dobri, vrlo učtivi Riječani nazivaju, te bure s Velebita, jugo sa Otranta, tramontane sa okolnih planina, treba videti i doživeti kako se oblaci u brišućem letu sa otvorenog mora po samoj površini tiskaju u navali kroz Vela Vrata pored rta Farnezine, prodiru u zaliv i za nekoliko minuta grad je u oblaku, ili možda na oblaku, ko bi ga znao kada se sve okolo samo nazire… čarobno mesto, nije ga slučajno taj esteta Danuncio tek tako nanjušio, jedva su ga iz Guvernerove palače oterali granatama s broda… upravo s Mola Longo, priča mi prijatelj istoričar, Italijani su svog pesnika i samozvanog cara kada im je dosadio gađali s krstarice Dante Aligijeri, i pokazuje mi prstom na Guvernerovu palaču udaljenu jedno kilometar i po, vidi se daleko, daleko beli fasadni deo kroz tesnu i strmu Supilovu ulicu, odavde su granatom tačno pogodili u onaj tamo prozor od njegovog kabineta. Gledao sam fotografije na izložbi povodom stogodišnjice njegovog bivanja u Rijeci, tada Fuime. Bio je bogat raznim nadahnućima, lirskim, grandomanskim, perverznim, a ne kao Al Thani s debelim bankovnim računima i superluksuznim jahtama. Stigao je u Rijeku kastavskom cestom na čelu kolone blindiranih vojnih kamiona, on u sjajnom Fiatovom kabrioletu, masa u delirijumu, maršira četa njegovih ardita s naherenim fesovima, kliče mu se:

D’Annunzio! Il Liberatore! Arhanđeo poslat od boga! Evviva! Evviva!

I pevalo se tom žgoljavku u uniformi:

E D’Annunzi , condottiere,

Eia, eia, alala!

Poput panterica uskaču mu žene u kabriolet, grle ga, ljube, Danuncio je za automobile govorio da su Donne bellissime, po njemu auto je poput žene, ima ljupkost,vitkost, veselost zavodljivosti. Isticao je da ima i jednu vrlinu nepoznatu ženama: savršenu poslušnost. U Rijeci je, naglašava mi prijatelj, taj pesnik-kondotjer uvežbavao rituale i organizaciju koje će kasnije fašisti prisvojiti: crne košulje, pozdrav podignutom rukom i korporativnu državu u kojoj nema izbora, nema parlamenta, već predstavnici struka, raznih biznisa, uglavnom njegovi obožavaoci, donose državne odluke. A moje nemirne oči su na izložbi zapazile fotografije mnogih žena raznih dobi koje su brodovima ili železnicom hrlile u energetsku Fuime kao na hodočašće – da vide, da čuju, da upoznaju strasno obožavanog pisca i nadaleko razvikanog ljubavnika, koji je u svojim knjigama ispisivao za njih zanosne rečenice: „Ostajem sa svojom tugom, opružen na crvenim jastucima, gde je dva meseca ranije – jedanaestoga jula – u divljem zagrljaju, Amaranta, lepotica belih kolena, plakala od strasti, opojena večnošću“.

Piri na mahove blagi jugo, toplo je, uveče šetam Molo Longom, okupili se ljudi ispred jahte Al Mirqaba, i to ispred je pred ovom grdosijom uvek ispod, cela grupa znatiželjnih je sićušna i zanemarljiva pred zastrašujućim arapsko-nemačkim artefaktom, on postoji, mi smo prolazni i nebitni, sve nas baca u pokornost i poniznost, pa u nama izaziva prkos. Ovako u noći raskošno rasvetljenog možemo ga gledati kao onaj brod u Felinijevom Amarkordu, ukotvio se jedan čovek iz Katara uz Balkansko poluostrvo, on je u raju, veštačkom raju, nije onaj na nebesima, ali ovaj je ipak stvaran, a o onom se sanja, njemu i pada sve sa neba, odnosno šiklja iz zemlje, iz umreženih raznih biznisa i politika, u profitnoj je gravitaciji svog energetskog polja. Da li je njegovo prisustvo fatamorgana ili nekakvo obećanje budućnosti? Tajna. Misija. Biće na vezu Mola Longa do juna.

Jedan od okupljenih iz ovog radničkog grada procedi gledajući u jahtu:

Ovo je bolest…

Nema divljenja bez zavisti. Jeste, uplovljavaju u riječku luku i jahte i kruzeri, mnogi aktuelni bogataši prave sebi razne čamce, teško da se mogu uporediti sa ovom orijentalnom maritimskom đinđuvom Geselschaft in Deutschland.

Da li Al Thani uopšte primećuje gde je? Pretpostavljam da je okružen ekranima koji neprestano blinkaju, telefonima koji od poziva neprestano „pevaju“, aktivnim radio vezama, njegove slike i glas rasuti su po celom svetu, u njima je on s drugima, savetuje, odlučuje, naređuje, analizira, prima informacije, iz svog tela, koje može biti bilo gde na planeti, on elektronski emanira poput svemoćnog duha iz Aladinove čarobne lampe. Svetski anti-protestantski duh kapitalizma svratio je i do Rijeke. U mom prisustvu. Na početku 20. veka Danuncio, a na početku 21. Al Thani i moja malenkost. Dosta se napredovalo.