Migracije, galebovi, glib, pun mesec i optimizam volje

PUTOPISI | Pregleda: 372 | Autor:

Da li su galebovi bili prerušeni dronovi ako sam im u masi ljudi ja bio jedini cilj?

Kafići kod Riječkog pozorišta

U Rijeku nije stigao samo jedan nevidljiv čovek iz Azije, vidljive su i desetine, uglavnom izrazito crnomanjasti mladi ljudi, lutaju po gradu u grupama, i na šetalištima, na plažama, po korzou, na Molo longu, Kostreni, Opatiji, Lovranu… Nisu turisti, a nisu ni u misiji „obavijenoj velom tajne“ poput Nevidljivog sa jahte Al Mirqab, razlikuju se kao zemlja od neba, trenutno su u prahu i pepelu neizvesnosti i izgubljenosti. Većina produžava dalje sa namerom da se skrasi tamo kuda je već otišlo na stotine hiljada autohtonih Balkanaca. Ukoliko zastanu, rade u pekarama, ili zemljane radove u raskopanim ulicama, asfaltiraju, šoferi su u gradskom saobraćajnom ili sobarice, seks-ponuda u oglasima ili munjeviti dostavljači Glova i Wolta na motorićima i biciklama. Što intenzivnija i obilnija svetska proizvodnja razne robe, što prostraniji i mnogobrojniji magacini i tržni centri po planeti, što više milionera i milijardera, sve se više ljudi, milioni, razdomljuje, gube identitet u pečalbi, generišu opšte nespokojstvo, nisu baš dobrodošli gosti. Riječani su trpeljivi, ali nelagoda se oseća u vazduhu.

Tri puta dugačko tuli s broda u luci, razleže se po celom akvatoriju i gradu čak tamo do Krka i do Mošćeničke drage ispod Učke. Svanulo je. Subota. Bolje poraniti na ribarnicu, veći je i bolji izbor.

Riječka tržnica, njen trbuh, veselo je mesto, prodavačice rečite i žustre, teško onom ko počne da pipka i bira svojeručno robu. U ribarnici je gotovo uvek puno i ljudi i raznih riba i prvo što se mora naučiti jeste da se po njoj kreće s desna pa na levo, suprotno kretanju sata. Inače se upada u gužvu i sudare iz kojih je teško iskobeljati se. Najbolje je kupovati srebrnaste sardele i inćune, garantovano nisu iz uzgoja sa raznih farmi, sveži su i cena im je često i dva evra po kilogramu. Cena zavisi od mesečevih mena, količinu ulova diktiraju njegove faze. Nema u ponudi krupnijih sardela, ulov je toliko intenzivan da ne mogu ni da porastu do svoje optimalne veličine. A kako godine prolaze sve su sitnije. Kad je pun mesec nad morem, što romantičari ispruženi po klupama na obali mnogo vole, lov je zabranjen, sardele dole u dubinama mogu da odahnu, plode se, bacaju ikru, ne jure ih više sardelolovci, a to su ploveće mašinerije koje usisavaju od površine do dna i najmanju ribu, za njima ostaje pustoš. Ribama dok mesec menja faze nema spasa, žive koliko traje pun mesec. Da nisam gledao svojim očima ne bih poverovao da toliko kašeta sa sardelama iz samo jednog ulova može sa omanjeg broda da se napakuje u frigo kamione. Radi se o tonama. Duboko u noći u zalivu treperi čitav niz svetala jedno do drugog, postrojeno je desetak koča koje su se preprečile ispred Cresa, od Rijeke je daleko 22 kilometara mada se čini da je na dohvat ruke, zabacili su mreže široko i duboko, a dubina zaliva je oko šezdeset metara. I tako dok sa Velebita ne pukne zora.

 width= Subota je za „jutarnju molitvu“ kako je Hegel nazvao čitanje novina, uprkos sajtovima i skrolovanjima jednim prstom po mobilnom. Novine još uvek zahtevaju čitanje, a sajtovi klikove. Na ekranima naslovi i tekstovi su optička igra da bi upecali ne čitaoca nego klik. Klik, a ne informacija. Posle Njegovog Veličanstva Klika, najvažniji za sajt su oglasi. Non-stop iskaču sličice, poruke, otimaju pažnju, zahtevaju da se bavimo njima na deset, na sedam, na pet sekundi, da ih skipujemo, da tražimo x ne bi li ih uklonili, obično je taj cancel-x postavljen tako da promašimo i umesto da se eliminiše, oglas se otvara, a kada se otvori, koprca se, teško je pronaći komandu da se zatvori.

Tekstovi na sajtovima su razliveni, rečenice nabacane i prazne. Stila nema. Tekstovi se ne pišu, montaža su uz pomoć famoznog „copy past“, ne očekuje se da se u njima čitanjem nađe smisao. Naslov se ne smišlja, vadi se copy pastom iz montaže. Takozvani „lid“ se ne piše, vadi se copy pastom iz montaže i to je ista rečenica kao i u naslovu. Posle nekoliko praznih rečenica dolazi se do srži „teksta“, do glavne informacije, a nju smo već pročitali u naslovu i lidu. Vrtoglavica. U takve „tekstove“ se umeću fotke, ali se ne potpisuju, pretpostavlja se da znamo ko je ili šta se događa na slici, uostalom fotke su tu samo u funkciji đinđuva, da se nakiti prostor i učini privlačnijim za opažanje, pa klik. Vesti na sajtu ne zastarevaju, pogotovu ne one negativne što najavljuju svakojake katastrofe, čitamo ih svakog dana i one od pre godinu i više dana kao da su vruća aktuelnost. Sajt je u tom slučaju kao izgrebana ploča, smešta nas u nezdravu repeticiju večnog mračnog i dezorijentisanog sada.

Ništa lepše subotom ujutru sedeti na kakvom trgu i raširiti novine, posle ribarnice odlazim do kafića u senci mladih crnica preko puta zgrade riječkog pozorišta Ivana plem. Zajca. Biram mesto baš ispod krošnje, ne zbog sunca, već zbog mnogobrojnih galebova oko luke i tržnice. Dva puta su me izbombardovali. Prvi put baš na elitnom mestu ispred ulaza u Stari grad kod sata sa kulom na kojem je simbol Rijeke dvoglavi orao. Bio sam uparađen sa belom košuljom kada me zasula od grudi preko ramena do leđa žitka belo-zelena masa, kao kada moler četkom šljisne boju na zid. Baš mene, iako sam bio okružen masom ljudi!? Da li nisu galebovi prerušeni dronovi čiji sam jedini cilj bio ja? Kako da se ne pomisli tako nešto kada smo sa svih strana okruženi ratovima i paranojom!? Drugi put kada sam ulazio u kola. Vrlo precizan pogodak, tajming iskusnog snajperiste, samo sekunda me odvajala od bezbedne kabine. Da, stvarno su, kako ih ovde zovu, „leteći pantagani“ (pacovi).

Obezbedio sam se krošnjom, naručio espreso (ovde je odličan), osvrnuo se oko sebe, puno radosnog raspričanog sveta, gotovo ispred svakog kapućino, malo dalje kod tržnice izložena ogromna količina raznobojnog cveća, oseća se miris mora, vazduh prijatan, mediteranska svetlost, prožela i mene ta svekolika razdraganost, sa zadovoljstvom raskrilim stranice Novog lista, zaronim glavu i jao! kada sam video naslove kao da me galeb pošpricao. Predizborna kampanja! Teške reči za protivnike, hvalospevi o sebi. I mada se ovde to prepucavanje političara naziva „glibom“, ipak nije tako poražavajuće kako bi moglo da bude i kako negde jeste, nije nihilizam koji zatire svaki smisao, niti prostakluk koji tone u mržnju, poštuju se granice. U sredu, u sred srede su im izbori! Sve ima da stane ne bi li građani iskazali svoju volju, mada koliko sam po tržnici čuo, mnogi se očajno pitaju za koga, za koga… ne veruju ni jednima, ni drugima, ni trećima... Na kraju jezičak na vagi budu upravo oni, ukoliko dođu do kutije koja obezbeđuje političarima moć.

Privlači me intervju sa istarskim veteranom hrvatske i evropske političke scene Ivanom Jakovčičem. Ovaj 67-godišnjak ima poput heavy-metal pevača kosu do ramena, slobodan i dugačak jezik i mudrost onog koji je prošao sito i rešeto. Za Hrvatsku je, po njemu, sada najbolja velika koalicija HDZ i SDP, uostalom u praksi te dve partije se i ne razlikuju mnogo, obe su zapravo u centru, bez obzira što Plenkovićev HDZ bije glas da je desno, a Grbinov SDP levo, on podseća na večnu prevrtljivost političara, te da oni brzo zaborave na taštinu i predizborna prenemaganja kada dobiju mogućnost da vladaju, da primenjuju i koriste moć. Kao primer naveo je koaliciju koju je svojevremeno sa Milanovićem stvorio i duhovito je nazvao Kukuriku koalicija po kafani u Kastvu gde su se do tada sukobljeni političari izmirili. Kukuriku!? Kako dobar opis za političare! Inače Rijekom od Drugog svetskog rata vladaju komunisti, odnosno u poslednjih 30 godina SDP. Region je, međutim, politički vrlo dinamičan, aktivno je nekoliko stranaka, pored SDP, HDZ tu su još i PGS, IDS, Radnička fronta, Unija Kvarnera i manjinske stranke.

U novinama su najčešće međusobne optužbe za korupciju, a to je kao da se prebacuje političarima što piju vodu. Teško je savladati slabosti pred izazovima moći, uvek ideale bruka pohlepa i žudnja „daj mi danas“. Sklapam novine, vraćam se u stvarnost, ali gde je ta stvarnost? Da li ovde oko mene na tržnici ili u novinama?... Kao novinar odlučujem se za novine, u njima se ogleda igra kojom smo hteli-nehteli svi obuhvaćeni. Igra prestola.

Najlepše je kad prelistam i sklopim novine što one postanu prošlost. Probudi se optimizam volje da ćemo uprkos svemu emigrirati u sutra, u bolji i drugačiji dan. I migrante ta volja održava na globtroterskom pustolovnom migoljenju ka negde.

Komentari





Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Upotreba kolačića (eng. Cookies). Ovaj sajt koristi kolačiće u cilju analize saobraćaja i poboljšanja korisničkog iskustva. Daljim korišćenjem sajta izjavljujete da se slažete sa upotrebom kolačića.
Razumem